Page 295 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

и без деце.

Самовар забруја кроз цев; радници и укућани, пошто истимарише коње, пођоше да ручају.
Љевин извади из кола своју за пут припремљену храну и позва старца да попију чај.
- А... ми смо већ једном пили - рече старац, очевидно примајући са задовољством ту

понуду, Хајд’ баш друштва ради!
За чајем Љевин дознаде сву историју старчева газдинства. Старац је пре десет година узео

под закуп од спахинице сто двадесет десетина земље, а прошле године купио је ту земљу, и
узео још три стотине под закуп од суседног спахије. Мали део, најлошију земљу, давао је у
најам, а око четрдесет десетина обрађивао је сам са својом породицом и двојицом
надничара. Старац се жалио да послови иду рђаво. Али Љевин разумеде да се он жали само
из пристојности, а да његово газдинство цвета и напредује. Да је заиста рђаво стајало, не би
он купио земљу по сто пет рубаља, не би оженио три сина и синовца, и не би после два
пожара правио куће све боље и боље. Без обзира на старчево вајкање, видело се да се он с

правом поноси својим благостањем, својим синовима и синовцем, снахама, коњима,
кравама, а особито тиме што се цело то газдинство држи. Из разговора са старцем Љевин
осети да старац није ни против нових обичаја. Он је сејао много кромпира, и његов кромпир,
који је Љевин успут видео, већ је био прецветао и узревао, док је код Љевина тек почео
цветати. Стари је земљу за кромпир поорао помоћу »плуге«, како је он говорио, узете на
послугу од спахије. Сејао је и пшеницу. Једна ситница о томе како је, плевећи раж, старац

оплевљеном ражи хранио коње, особито изненади Љевина. Колико је пута он, Љевин, видећи
како пропада та дивна сточна пића, хтео да је скупља, али се то увек показивало као
немогућно. Међутим, код овога сељака то се радило, и он није имао речи да се нахвали том
пићом.

- Шта би друго женскадија радила? Изнесу гомилице на друм, а кола дођу и покупе.
- А код нас, спахија, све иде наопако с радницима - рече Љевин пружајући му чашу чаја.

- Е, хвала - рече старац, узе чашу, али не хтеде шећер, показиваше обгризнуто парче
шећера које му беше остало. - Да, како да се с радницима води газдинство! - рече он. - То је
права пропаст. Ето узмите Свијажског. Знамо какву красну земљу има, али се баш не хвали

жетвом. Све је то немар радника.
- Па ето и ти радиш с радницима?

- Ми то по сељачки. Све сами. Кад радник не ваља, најуримо га, можемо и сами.

- Баћушка, Финоген каже да треба катрана - рече жена у каљачама.

- Тако ти је то, господине! - рече старац устајући, прекрсти се полако, захвали Љевину и
изиђе.
Кад Љевин уђе у собу за служинчад да зовне свога кочијаша, он виде сву мушку чељад за
столом. Жене су служиле стојећи. Млад, здрав домаћинов син, са пуним устима каше, причао

је нешто смешно и сви су се кикотали, особито жена у каљачама која је сипала вариво у
чинију.

Врло је могућно да је лепушкасто лице жене у каљачама помогло утиску од лепог уређења
које је на Љевина произвео овај сељачки дом; тек, утисак тај био је тако јак да га се Љевин
никако није могао ослободити. Целим путем од старца до Свијажског, мало - мало па се тек
сети тога газдинства, као да је нешто у том утиску захтевало његову особиту пажњу.