Page 297 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 297
XXVI
Свијажски је био предводник племства у своме срезу. Он је био пет година старији од
Љевина и одавно ожењен. У његовој кући живела је његова млада свастика, девојка која је
била врло симпатична Љевину. Љевин је знао да су и Свијажски и његова жена јако желели
да ту девојку удаду за њега. Он је то несумњиво знао, као што то увек знају младићи,
такозване младожење, мада се никада и никоме не би решио да то каже; знао је такође, без
обзира на то што је хтео да се жени, без обзира на то што би, судећи по свему, ова
примамљива девојка била дивна жена, знао је ипак, да би се њоме могао оженити баш
толико (чак и кад не би био заљубљен у Кити Шчербацки), колико би могао одлетети на
небо. И то сазнање му је загорчавало задовољство које је очекивао од посете Свијажском.
Кад је добио писмо од Свијажског с позивом у лов, Љевин одмах помисли на девојку; али
одлучи у себи да су такви погледи Свијажског на њега просто његове ни на чему неосноване
претпоставке, и зато реши да путује. Осим тога, у дубини душе је желео да се подвргне
проби, да види како би му доликовала та девојка. Домаћи живот Свијажских био је преко
свега пријатан, а сам Свијажски, најбољи представник сарадника у земству, бољи од свих
које је Љевин знао, и Љевину увек изванредно занимљив.
Свијажски је био један од оних, по Љевину врло чудних људи, чије расуђивање, врло
доследно иако не самостално, иде својим путем, само за себе; а живот, изванредно одређен и
чврст у своме правцу, иде такође својим путем, сам за себе, сасвим независно, и готово увек
насупрот расуђивању. Свијажски беше човек необично либералан. Презирао је племство,
сматрао да већина племића тајно одобрава ропство, и само због плашљивости своје не смеју
да се испоље. Русију је сматрао за пропалу земљу, налик на Турску; а руску владу за толико
рђаву, да никад није себи допуштао озбиљно критиковање њеног рада - али, у исто време,
служио је државу и био примеран вођ племства, и увек је на путу носио качкет са кокардом и
црвеним порубом. Он је тврдио да је живот човечји могућан само у иностранству, куда је и
ишао при првој могућности; а у исто време водио је у Русији веома сложено и све савршеније
газдинство, и са необичном пажњом пратио све, и знао све што се ради у Русији. Руског
сељака је држао за неку средину између мајмуна и човека, према прелазном степену његовог
развића; међутим, на изборима за земство најрадије је пружао руку сељацима и саслушавао
њихова мишљења. Није веровао ни у шта, ни у бапско ни у поповско, али га је врло забринуло
питање о побољшању свештеничког начина живота, и о смањивању њихових прихода, и
старао се при том особито да црква остане у његовом селу.
У женском питању, био је на страни крајњих поборника потпуне слободе женскиња, а
особито њиховог права на рад; али је са женом живео тако да су сви са уживањем
посматрали њихов сложан породични живот без деце; а удесио је живот своје жене тако да
она ништа није радила, и није могла радити, осим што је заједно с мужем бринула како да се
