Page 287 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

животу осети да је готов да заплаче. Не би могао рећи шта га је управо гануло; жао му је било
ње, и осећао је да јој не може помоћи; и у исто време је знао да је он узрок њене несреће, да
је учинио нешто што је ружно.

- Зар је развод немогућан? - рече лагано. Она, не одговарајући, климну главом. - Зар није
могућно узети сина и ипак оставити мужа?

- Јесте; али све то зависи од њега. Морам сад кући, и к њему - рече суво. Њено
предосећање да ће све остати по старом - није је обмануло.

- У уторник ћу бити у Петрограду, и тада ће се све решити.
- Да - рече она. - Не говоримо више о томе.

Каруце Анине, које она беше одаслала и наредила да дођу код ограде парка Вреде,
приђоше. Ана се опрости с Вронским и одвезе се кући.