Page 288 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXIII

У понедељак је била обична седница комисије од 2. јуна. Алексије Александрович уђе у
дворану за седнице, поздрави се са члановима и председником као обично, и седе на своје
место метнувши руку на спремљене пред њим хартије. Међу тим хартијама лежале су и
потребне му белешке и подаци, као и конспект оне изјаве коју је намеравао да учини.
Уосталом, њему и нису биле потребне белешке и подаци. Он се сећао свега, и није сматрао за

потребно да понавља у памети оно што ће казати. Знао је, кад настане време, и кад види пред
собом лице противниково како се узалудно пашти да прида себи равнодушан израз, да ће реч
његова потећи сама од себе боље него што би је он сада могао спремити. Осећао је да је
садржина његовог говора тако силна, да ће свака реч имати значаја. Међутим, док је слушао
обични извештај, имао је најневинији и најбезопаснији изглед, Нико не би мислио, гледајући
у његове беле руке, набреклих жила, које су дугачким прстима нежно пипале оба краја табака
беле хартије што је лежао пред њим, и гледајући његову нагнуту главу са изразом

заморености, не би мислио да ће из његових уста сад потећи речи које ће произвести страшну
буру, натерати чланове да вичу и да упадају један другом у реч, а председника да захтева
одржање реда. Кад се реферат свршио, Алексије Александрович изјави тихим и танким
гласом да има да саопшти неке своје опаске по предмету уредбе о странцима. Пажња се
скрену на њега. Алексије Александрович се искашља, и, не гледајући у свога противника, већ
изабравши, као што је увек чинио при држању својих говора, прво лице које је пред њим

седело - малога, мирног старчића који никад није имао своје мишљење у комисији, поче
излагати своје опаске. Кад ствар дође до основног и органског закона, противник скочи и
поче стављати примедбе. Стремов, такође члан комисије, и тако исто дирнут у живац, поче
се правдати; уопште, настаде бура у седници; али је предлог био примљен, образоване су три
нове комисије, и сутрадан се у извесном петроградском клубу ни о чему другом није
говорило до о овој седници. Успех Алексија Александровича био је већи него што је он сам
очекивао.

Сутрадан, у уторник ујутру, кад се Алексије Александрович пробудио, сетио се са
задовољством јучерашње победе; и није могао да се не осмехне, иако је желео да изгледа

равнодушан, кад му шеф кабинета, желећи да му поласка, саопшти о гласовима које је чуо, а
који су се тицали догађаја у комисији.
Радећи са шефом кабинета Алексије Александрович сасвим је заборавио да је данас
уторник, дан који је одредио за долазак у град Ане Аркадијевне, и био је зачуђен и

непријатио погођен кад је момак ушао и саопштио да је она стигла.
Ана је допутопала у Петроград рано ујутру; по њу су, по њеном телеграму, послали

каруце, и према томе је Алексије Александрович могао знати за њен долазак. Кад је стигла
кући, није сишао пред њу. Рекоше јој да још није изишао, и да ради са шефом кабинета. Она