Page 294 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXV

За суровски срез није било ни железнице, ни поштанског пута, те је Љевин морао ићи на
својим колима.

На пола пута застаде да нахрани коње код једног богатог сељака. Ћелави, свежи старац,
широке риђе браде, седе по образима, отвори капију и прислони се уз довратак да пропусти
тројку. Показавши кочијашу место под стрехом на великом, чистом новом дворишту,
ограђеном огорелим деловима справа, старац понуди Љевина да уђе у собу. Чисто одевена
млада жена, у каљачама на босим ногама, прала је, сагнута, под у новом предсобљу. Она се
уплаши од пса који утрча за Љевином, и врисну, али се одмах насмеја своме страху видевши
да је пас неће дирати. Показавши Љевину врата собе, руком са засуканим рукавом, она,

нагнувши се, сакри опет своје лепо лице и настави да пере.
- Треба ли самовар? - упита она.

- Да, молим вас.

Соба је била велика, са холандском пећи и са преградом. Испод икона стајао је сто
украшен шарама, клупа и две столице. Крај улаза, ормар са посуђем. Капци су били
затворени, мува је било мало, и тако је све било чисто да се Љевин побоја да Ласка, која је
путем трчала и купала се по барама, не испрља под, и показа јој место у углу крај врата.

Љевин се осврну по соби и изиђе напоље. Лепушкаста млада у каљачама, љуљајући празна
ведра на обрамици, отрча пред њим на бунар по воду.
- Брзо, брзо! - весело довикну за њом старац и пође Љевину. - А ви ћете, господине,
сигурно до Николаја Ивановича Свијажског? И он свраћа код мене - разговорно поче стари

налактивши се на ограду од степеница. Усред старчева причања о његовом познанству са
Свијажским, вратнице опет шкрипнуше и у двориште уђоше радници с дрљачама и ралицама.
Коњи упрегнути у ралице и дрљаче, били су добро храњени и крупни. Радници су очевидно
били укућани: двојица беху млади, у цицаним кошуљама и качкетима; друга двојица
најамници, у кошуљама од кудеље, један старац, други младић.

Одмакнувши се од степеница старац приђе коњима и поче их испрезати.

- Јесте ли орали? - упита Љевин.

- Окопавали смо кромпир. И ми имамо мало земљице. Ти, Федоте, не пуштај парипа,
него га вежи; опет ћемо презати.
- Је ли, баћушка, да ли су донесени раоници ја сам казао да се понесу? - упита здрав и
кршан младић, висока раста, очевидно син старчев.

- Ене их у саоницама - одговори старац мотајући у круг скинуте дизгине и бацајући их на
земљу. Појавише се однекуд још неке младе, лепе, средовечне, и старе ружне жене, са децом