Page 289 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

нареди да кажу мужу да је допутовала, па уђе у свој кабинет и поче распремати ствари
очекујући да он дође. Али прође читав сат, а он не дође. Ана изиђе у трпезарију да тобоже
нешто нареди; говорила је нарочито гласно очекујући да он изиђе; али он не изиђе; а чула је
да је долазио до њених врата кад је испратио шефа кабинета. Знала је да ће он, по обичају,

скоро отићи на дужност, па је хтела да се дотле види с њим, да би се њихови односи
одредили.
Ана прође кроз салон и одлучио се упути к њему. Кад је ушла у његов кабинет, он је, у
виц-мундиру, очевидно готов за одлазак, седео за малим столом, налактивши се на њ, и сетно

гледао преда се. Она га спази пре него он њу, и разумеде да је мислио о њој.
Кад је угледа, он хтеде да устане, али се предомисли; затим му лице плану, што Ана никад

раније није видела, па брзо устаде и пође јој у сусрет не гледајући јој у очи него у чело и
фризуру. Приђе јој, узе је за руку и понуди је да седне.
- Веома се радујем што сте дошли - рече, севши поред ње; очевидно желећи да јој нешто

каже, он замуца. Неколико пута је хтео да почне разговор, па се заустављао. Она, иако се
спремала за овај састанак, и учила себе да га презире и окривљује, она сад није знала шта да
му каже, и било јој га је жао. И тако је ћутање трајало доста дуго. - Како је Серјожа, је ли
здрав? - рече он, и не чекајући одговор додаде: - Ја данас нећу ручати код куће, а сад треба да
идем.

- Ја сам хтела да отпутујем у Москву - рече она.

- Не, ви сте врло, врло добро урадили што сте овамо дошли - рече он и опет ућута.
Видећи да он није у стању да отпочне разговор, отпоче га она:

- Алексије Александровичу - рече погледавши у њега и не спуштајући очију пред његовим
погледом упереним на њену косу - ја сам грешна жена, ја сам рђава жена, али ја сам иста
која сам била кад сам вам оно казала, и дошла сам да вам кажем да не могу ништа изменити.

- Ја вас о томе не питам - рече он одједном одлучно и са мржњом јој гледаше право у очи
- ја сам то и претпоставио. - Под утицајем гнева, очевидно, он опет потпуно овлада својим
способностима. -Али као што сам вам онда говорио, и писао - настави оштрим танким

гласом - ја и сад понављам да ја не морам то знати. Ја то игноришем. Нису све жене тако
добре као ви, те да тако хитно саопштавају мужевима тако пријатне вести.
- Он особито нагласи реч »пријатне«. - Ја све игноришем дотле док свет не зна о томе,

док моје име није обешчашћено. И зато вас предупређујем: да наши односи морају бити
онакви какви су увек били, и да ћу само у случају ако ви компромитујете себе, предузети
мере да заштитим своју част.

- Али наши односи не могу бити онакви као досад - бојажљивим гласом проговори Ана
гледајући плашљиво у њега.
Кад је видела да су опет ту његови мирни покрети, чула продоран, детињски и подругљив

глас, одвратност према њему потисну и уништи пређашње жаљење, и она се сада само
бојала, али је по сваку цену хтела да расветли свој положај.

- Ја не могу бити ваша жена, кад... - поче она.
Он се насмеја пакосним и хладним смехом.

- Мора бити да је начин живота који сте изабрали имао утицаја на ваше схватање. Ја