Page 299 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

биле врло беле, или нарочито зато што су биле врло беле, одузимао је Љевину слободу мисли.
Он је замишљао, вероватно погрешно, да је тај изрез направљен за његов рачун, и сматрао да
није у праву да гледа у њега, и трудио се да га не гледа; али је осећао да је крив већ и самим
тим што је изрез начињен. Љевину се чинило као да некога обмањује да треба да објасни

нешто, али да се то никако не може објаснити, и стога је непрестано црвенео, био узнемирен
и неспретан. Његова збуњеност прелазила је и на лепушкасту свастику. Али домаћица као да
то није опажала, па је сестру нарочито увлачила у разговор.
- Ви кажете - настави домаћица започети разговор - да мога мужа не може интересовати

ништа што је руско. Напротив; он је додуше весео и у иностранству, али никада тако као овде.
Овде се он осећа у својој атмосфери. Он има много посла, а уз то и дар да се свачим
интересује. Ах, ви нисте били у нашој школи?

- Видео сам... То је кућица обрасла бршљаном.
- Да, то је Настјин посао - рече она показујући на сестру.

- Зар ви сами предајете? - упита Љевин старајући се да гледа мимо изреза, али осећајући
да ће, ма куда гледао у том правцу, ипак видети изрез.

- Јест, ја сам сама предавала, и предајем, али имамо и одличну учитељицу. Увели смо и
гимнастику.

- Не, хвала, не могу више чаја - рече Љевин, и осећајући да чини неучтивост, али немајући
снаге да настави тај разговор, зарумени се и устаде. - Чујем врло занимљив разговор - додаде
он и приђе другом крају стола, где је седео домаћин са двојицом спахија. Свијажски, боком
ослоњен, седео је за столом и налакћеном руком окретао шољу, а другом руком скупљао

браду у шаку, подносио је под нос и опет пуштао, као да је мирише. Он је сјајним црним
очима гледао право у спахију са седим брковима који се жестио, и, очевидно, налазио забаве
у спахијиним речима. Спахија се жалио на народ. За Љевина је било јасно да Свијажски зна
одговор на спахијине жалбе, такав, који би одједном уништио сав смисао његових речи; али
да по своме положају домаћина не може тако одговорити, и само слуша, са извесним
задовољством, комичан говор спахијин.

Спахија са седим брковима био је очевидно затуцани поборник ропства, и страстан
пољопривредник који није избијао из села. Те знаке Љевин је видео и у оделу: старинском,
похабаном реденготу на који, видело се, спахија није навикао; и у његовим паметним,

натмуреним очима; и у складном руском говору, и у дугом навиком присвојеном
заповедничком тону, и у одлучним покретима великих, лепих, препланулих руку са старом
бурмом на домалом прсту.