Page 300 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVII

Само кад ми не би било жао да оставим све што сам урадио... много сам труда уложио...
дигао бих руке од свега, продао бих све, и отишао бих, као Николај Иванович... да слушам
Лепу Јелену - рече спахија са пријатним осмејком који обасја његово старо паметно лице.

- Али, ето, не остављате - рече Николај Иванович Свијажски - значи да имате рачуна.
- Једини рачун: што живим у својој кући и не купујем намирнице. И још то што се

непрестано надаш да ће се народ опаметити. А иначе, верујете ли, ово пијанчење, ова
распуштеност!... Сви се изделили, нигде ни коња ни краве. Скапава од глади, а кад га узмеш
да ти ради, гледа само да те оштети, и још хоће да те тужи.

- Па и ви ћете се жалити мировном судији - рече Свијажски.
- Ја да се тужим? Низашта на свету! Настале би такве приче око тога, да бих се сто пута
покајао! Ето, у фабрици, узели људи капару, и отишли! А шта је урадио судија? Оправдао их!

Све се још некако држи захваљујући једино општинском суду и кмету. Тај ти га лепо
издевета, онако по старински. А кад и тога не би било, зло и наопако! Бежи на крај света!

Спахија је очевидно дражио Свијажског, али овај не само да се није срдио, него се, јасно
је било забављао тиме.
- Али ето, водимо газдинство и без таквих мера - рече он смешећи се - ја, Љевин, и он.

И показа на другог спахију.

- Јест, код Михаила Петровича иде, али питајте како! Зар је то рационално газдинство? -
рече спахија очевидно размећући се речју »рационално«.

- Моје је газдинство просто - рече Михаило Петрович. - Хвала богу! Све моје газдинство
састоји се у томе да на јесен буде спреман новац за порез. Долазе сељаци и моле; баћушка,
оче, помози! Шта ћеш, своји су људи, комшије сељаци, па ти је жао. Даш им на прву трећину,
и само кажеш: пазите, децо, ја сам вама помогао, и ви ћете мени помоћи кад затреба, у
сејању овса, у косидби, при жетви; и уговориш по колико њих да ти дођу из куће. Има и међу

њима несавесних, то је истина.
Знајући одавно за тај патријархални начин, Љевин се згледну са Свијажским и прекиде
Михаила Петровича, обраћајући се опет спахији са седим брковима.

- Дакле, шта ви мислите? - упита он. - Како сад треба водити газдинство?

- Па тако као и Михаило Петрович: или дати у наполицу, или под закуп сељацима; тако се
ради, али се тиме сатире опште богатство државе. Земља која ми је за време сељачког
ропства и доброг газдовања давала деветоструки приход, та земља, у наполицу дата, даје
само једну трећину од тога. Русију је упропастила еманципација!