Page 314 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Михаиловну, нашали се с њом и поче да је распитује за старе слуге. Вест о смрти Парфјона
Десинича непријатно га дирну. На лицу му се изрази страх; али се брзо опет поврати.

- Па, био је већ стар - рече Николај и промени разговор. - Да, да проведем код тебе месец.
- два, а затим у Москву. Мјахков ми је, знаш, обећао место, хоћу да ступим у службу. Сад ћу
уредити свој живот сасвим друкчије - настави он. - Знаш ли да сам уклонио ону жену?

- Марију Николајевну? Како, због чега?

- Ах, то је једна одвратна жена! Начинила ми је масу непријатности. - Али не исприча
какве су биле те непријатности. Тек не може рећи да је Марију Николајевну отерао зато што
му је дала слаб чај, а поглавито зато што га је неговала као да је болесник. - Затим, хоћу сад
уопште да променим начин живота. Ја сам, разуме се, као и сви, чинио глупости; имање - то
је последња ствар, није ми га жао. Само здравље, а здравље се, хвала богу, поправило.

Љевин је слушао, и смишљао, али није могао смислити шта да каже. Вероватно је
Николај то осећао, те поче да распитује брата о његовим пословима; а Љевину је добродошло
да говори о себи, јер је тако могао да говори без претварања. Он исприча брату своје планове
и радове.

Брат је слушао, али се очевидно није интересовао тиме.

Ова два човека била су тако сродна и блиска један другоме, да је најмањи покрет, тон
гласа, говорио обојици више него све што се речима може исказати.

И сад су обојица имали исту мисао - болест, и близина смрти Николајеве која је
потискивала остало. Али ни један ни други није смео говорити о смрти, и стога, шта било да
су говорили није изражавало оно што их занима, било је лаж. Никад се Љевин није више
радовао што се окончало вече и што треба ићи на спавање. Никада, ни с каквим туђинцем, ни
при каквој званичној посети, није био тако неприродан и лажан, као што је био сада. Свест о
тој неприродности, и кајање због ње, чинили су га још неприроднијим. Плакало му се за
љубљеним братом који умире, међутим мора да слуша и да подржава разговор о томе да ће

живети.
Како је у кући било влажно, а само су једну собу ложили, Љевин је сместио брата да спава

у његовој соби за спавање, иза преграде.
Брат је легао, и, спавао не спавао, као сваки болесник, превртао се, кашљао, и кад није
могао да искашље, нешто гунђао. Понекад, кад би тешко дисао, говорио је: »Ах, боже мој!«

Понекад, кад га је испљувак гушио, љутито је изговарао: »А! до врага!« Љевин дуго није
заспао слушајући га. Мисли су му биле најразличније, али свршетак свих мисли био је увек
један - смрт.

Смрт, неизбежни крај свега, први пут стаде пред њега са неодољивом снагом. И ова смрт,
која је, ето, била ту, у љубљеном брату што у полусну јечи, и равнодушно, по навици, дозива
час бога час ђавола, и та смрт није била тако далека као што му се пређе чинило. Она је била
и у њему самом - он је то осећао. Ако не сад, а оно сутра; ако не сутра, оно кроз тридесет
година, али зар то није свеједно? А каква је та неизбежна смрт, не само да није знао, не само
да никад није ни мислио о њој, него није умео и није смео да мисли о томе.

»Ја радим, хоћу нешто да урадим, а заборавио сам да ће се све свршити, да има - смрт.
Седео је у мраку на постељи, згрчио се, обухватио колена, и уздржавајући дисање услед

напрегнутости мисли, размишљао. Али, што је више напрезао мисао, све му је јасније