Page 316 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXXII

Љевин је већ одавно приметио: кад у општењу с људима постане већ досадно од њихове
сувишне попустљивости и понизности, онда ће врло брзо постати неиздржљиво од њиховог
сувишног изискивања и заједљивости. Осећао је да ће се десити и с братом. И збиља, благост
брата Николаја није трајала дуго. Већ сутрадан је постао раздражљив, и нарочито је изазивао
брата дирајући га у најосетљивија места.

Љевин је осећао да је крив, али није то могао да поправи. Осећао је: кад се обојица не би
претварали, већ говорили оно што се зове говор од срца, то јест, само оно што истински
мисле и осећају, онда би само гледали један другом у очи, Константин би једнако говорио:
»Ти ћеш умрети, ти ћеш умрети!«; а Николај би само одговарао: »Знам да ћу умрети, али се

бојим, бојим, бојим!« И дуго ништа не би говорили, кад би говорили од срца. Али тако се не
може живети, и зато се Константин старао да ради оно што се целог века старао да ради, и
није умео, оно што су, по његовом опажању, многи тако добро умели да раде, и без чега се и
не може живети: старао се да говори оно што мисли; и стално је осећао да то излази лажно,
да га брат хвата у томе и да се због тога љути.

Трећег дана Николај изазва брата: да му Љевин опет саопшти свој план; и не само да је
почео план осуђивати, него га је намерно почео мешати са комунизмом.

- Ти си узео туђу мисао, али си је унаказио и хоћеш да је примењујеш онамо где се не
може применити.

- А ја ти кажем да то нема с комунизмом ничег заједничког. Они одбацују право
сопствености, капитал, наслеђивање; а ја, не одричући тај главни стимул (Љевину је било
непријатно што употребљава такве речи, али откако се занео својим послом нехотице је
почео чешће и чешће да употребљава стране речи), хоћу само да регулишем рад.

- Па у томе и јесте ствар: ти си узео туђу мисао, одсекао од ње све оно што садржи њену
снагу, и сад увераваш да је то нешто ново - рече Николај љутито трзајући вратом у вратној
марами.

- Али моја мисао нема ничега општег са...

- Тамо - пакосно блештећи очима и иронично се осмејкујући говорио је Николај Љевин -
тамо има извесне дражи, како да кажем, има геометријске тачности, несумњивости.
Можебити да је то утопија. Али ако узмемо да се од целе прошлости може начинити tabula
[118]
rasa: нема својине, нема породице, онда ће се и рад уредити. А код тебе нема ничега...

- Зашто бркаш? Ја никад нисам био комуниста.
- А ја сам био, и налазим да је за то још рано, али је то паметно и има будућности, као и

хришћанство у првим вековима.