Page 315 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

постајало да је то несумњиво тако: да је он заиста заборавио, пропустио у животу једну
мајушну околност, - да долази смрт, да ће се све свршити, да не вреди ништа ни почињати, и
да се свему томе никако не може помоћи. Јест, то је ужасно, али је тако.

»Али ја сам још жив! И сада, шта да радим, шта да радим!« говорио је у очајању. Запали
свећу и обазриво устаде, пође ка огледалу и поче посматрати у њему лице и косу. Да, на
слепим очима коса је почела да седи. Он зину. Задњи зуби почели су да се кваре. Он засука
рукаве на снажним мишицама. Да, снаге је много. Али је и Никољењка, који ено тамо дише
остацима својих плућа, имао такође здраво тело.

И одједном се сети како су као деца заједно спавали, и како су само чекали да Фјодор
Богданич замакне за врата, па да се почну гађати узглавницима и кикотати се, неуздржљиво

се кикотати, тако да ни страх од Фјодора Богданича није могао зауставити прекомерни излив
сазнања о срећи од живота. »А сад, тамо упале празне груди... а ја, не знам ни зашто, ни шта
ће са мном бити...«

- Кха! кха! До врага! Шта си се усходао, што не спаваш? - зачу се глас братов.
- Тако, не знам ни сам, несаница.

- А ја сам добро спавао; сад се више не знојим. Ево види, пипни кошуљу. Је ли да нема
зноја?

Љевин опипа кошуљу, врати се иза преграде, угаси свећу, али још дуго није могао да
заспи. Тек што питање: како да се живи, постаде мало јасније, одједном изиђе пред њега
ново неразрешиво питање - смрт.

»Да, он умире, и умреће на пролеће, а како да му помогнем? Шта му могу казати? Шта ја
знам о томе? Ја сам чак заборавио да тога има.