Page 317 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ја пак мислим да радну снагу треба испитивати с природњачке тачке гледишта, то јест,
изучити је, упознати њене особине и...

- Али то је сасвим узалуд. Та снага, према степену свога развића, сама налази известан
начин делатности. Свуда је раније било робова, затим meta-yers; [119] и код нас има

наполице, има закупа, има надничара - шта још тражиш?
Љевин се одједном разгневи на ове речи, јер се у дубини душе бојао да ту има истине - да

је истина да он хоће да балансира између комунизма и одређених облика - а то једва да је
могућно.
- Ја тражим начина да радим продуктивно, и за себе и за раднике. Ја хоћу да уредим... -

одговори он ватрено.
- Ништа ти нећеш да уредиш; ти, као што си целог века живео, хоћеш просто да будеш

оригиналан, хоћеш да покажеш да не експлоатишеш сељаке просто, него са идејом.
- Лепо, ти тако мислиш, и доста! - одговори Љевин осећајући да му мишић на левом
образу неуздржљиво игра.

- Ти ниси имао, и немаш уверења, већ само хоћеш да умириш своје частољубље.

- Лепо, и молим те, остави ме.
- И оставићу те! И одавно је то требало, иди до ђавола! И жалим што сам и дошао!

Ма колико се Љевин затим трудио да умири брата, Николај није хтео ништа да чује;
говорио је да је много боље да се разиђу; Константин је видео да је брату живот постао

просто неиздржљив.
Николај се већ сасвим био спремио да отпутује кад Константин опет дође к њему и
неприродно га замоли да опрости ако га је чиме увредио.

- А, великодушност! - рече Николај и осмехну се. - Ако баш хоћеш да ти имаш право, могу
ти учинити то задовољство. Ти си у праву, али ја ипак одлазим!

Пред сам полазак, Николај се пољуби с братом и рече, одједном некако чудновато
озбиљно погледавши у брата:

- Ипак, не сећај ме се по злу, Костја! - и глас му задрхта.

То су биле једине речи које су изговорене искрено. Љевин је знао да се под тим речима
подразумева: »ти видиш и знаш да је мени рђаво, и да се, можебити, више нећемо видети«.
Љевин је видео то и сузе му линуше из очију. Он још једанпут пољуби брата, али ништа није
могао, нити је умео да му каже.

Трећег дана по одласку братову и Љевин отпутова за иностранство. Сусрео се на
железничкој станици са Шчербацким, братом од стрица Кити; Љевин изненади Шчербацког
својим суморним изгледом.

- Шта ти је? - упита га овај.
- Ништа, онако, мало је радости на свету.

- Како мало? Ето место у некакав Милуз, хајдемо заједно у Париз, да видиш како је
весело.

- Не, ја сам своје свршио. Време је да се мре.