Page 311 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

тако није веровао у себе кад је мислио о себи. То ништа не значи. И он је вероватно имао
своју Агафју Михаиловну, којој је поверавао своје тајне.«

Са таквим мислима Љевин је већ у сам мрак дошао кући.
Надзорник који је био код трговца, вратио се и донео део новаца за пшеницу. Уговор је са

старцем слугом начињен; а успут је надзорник дознао да су жита свуда остала на њивама,
тако да његових сто шездесет крстина нису ништа у поређењу са оним што је било код
других.

После ручка, Љевин, као и обично, седе с књигом у наслоњачу, и читајући настави
размишљање о своме путу у иностранство у вези са делом које пише. Сада је јасно стајао
пред њим сав значај његовог дела, и у његовом уму сами се по себи слагаху читави периоди
који изражаваху суштину његових мисли. »Ово треба записати - помисли он. - Ово треба да
буде кратак увод, који сам пре сматрао за сувишан.« Устаде и пође столу за писање; Ласка,
која је лежала крај његових ногу, такође устаде и погледа у њега као да га пита; куда ћемо?

Али за писање није имао времена, јер беху дошли управници да приме наредбе, и Љевин
изиђе пред њих у предсобље.

После наредбе, то јест распореда рада за сутрашњи дан, и пријема свију сељака који су
имали посла код њега, Љевин оде у кабинет и седе за посао. Ласка леже под сто; Агафја
Михаиловна са плетивом на своје место.
Пошто је писао неко време, Љевин се одједном са необичном живошћу сети Кити, њеног

отказа, и последњег сусрета. Устаде и поче ходати по соби.
- Доста је чамовања - рече му Агафја Михаиловна. - Зашто седите код куће? Што не идете

у неку зимску бању, кад сте све спремили?
- Па ја и путујем прекосутра, Агафја Михаиловна. Треба дело своје да довршим.

- Какво дело! Као да сте мало наградили сељаке! Они сад говоре: ваш ће господин за то
добити награду од цара. Чудновато: што се толико бринете о сељацима?

- Ја се не бринем о њима, радим за себе.
Агафја Михаиловна знала је све појединости Љевинових планова у газдинству. Љевин је

често излагао пред њом своје мисли са свима танчинама, и често се препирао с њом не
слажући се с њеним објашњењима. Али сад, она је сасвим друкчије разумела оно што јој је
он рекао.

- Зна се да о својој души треба свако највише да мисли - рече она с уздахом. - Ено, шта
фали Парфјону Денисичу што је био неписмен, умро је тако да му свако позавиди - рече за
недавно умрлог слугу. - Причестили га лепо и очитали му исходницу.

- Ја не говорим о томе - рече он. - Ја кажем да радим за своју корист. За мене је корисније
ако сељаци боље раде.

- Можете ви радити што хоћете, ако је он ленштина, он ће воду у решето сипати. Ако има
савести он ће радити, а ако нема, ништа не помаже.
- Па ви ми сами кажете да Иван сад боље стоку надгледа?

- Ја кажем једно - одговори Агафја Михаиловна, очевидно не случајно, него са строгом
доследношћу у мислима - ви треба да се жените, ето то!

Кад Агафја Михаиловна спомену баш оно о чему је он малочас мислио, Љевин се наљути