Page 322 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

II

Кад се вратио кући, Вронски је нашао у својој соби писамце од Ане. Она је писала: »Ја
сам болесна и несрећна. Не могу излазити, али не могу ни да вас не видим. Дођите вечерас.
У седам часова Алексије Александрович иде у савет и остаће тамо до десет.« Размисливши
мало о чудноватости: што га она зове к себи не марећи за захтев мужа да га у кући не прима,
он реши да оде.

Вронски је те зиме био произведен за пуковника, изишао је из пука и становао сам.
После ручка, леже на диван; пет минута прођоше у сећањима на ружне призоре које је видео
последњих дана, помешаше се и везаше за представу о Ани, и о сељаку-зидару који је играо
важну улогу у лову на медведе - и Вронски заспа. А пробуди се у мраку дршћући од страха, и

брзо запали свећу. »Шта је то? Шта ли сам тако страшно сневао? Да, да. Сељак-зидар, чини
ми се; мали и прљав, са разбарушеном брадом, нагнуо се, нешто ради, и одједном почиње
говорити француски некакве чудновате речи. Да, више ничега није било у сну - рече он у
себи. - Али зашто је то било тако страшно?« И опет се јасно сети сељака, и оних
невероватних француских речи које је говорио сељак - и језа страха прође му по леђима.

»Глупости!«, помисли Вронски и погледа на сат.

Било је већ осам и по часова. Он позва момка, журно се обуче и изиђе на степенице
потпуно заборавивши сан. Мучило га је само што је закаснио. Приближујући се дому
Карењиних погледа на сат и виде да је било десет минута до девет. Високе уске каруце, у које
беху упрегнута два зеленка, стајале су крај улаза. Познао је Анине каруце. »Ана долази к
мени - помисли Вронски - и боље би било. Непријатно ми је да улазим у ову кућу. Али

свеједно; не могу се крити«, рече у себи, и са оним још у детињству примљеним понашањем
човека који нема чега да се стиди, Вронски изиђе из саоница и приђе вратима. Врата се
отворише и вратар са пледом преко руке викну кочијаша. Вронски, ненавикао да примећује
појединости, примети међутим сада зачуђени израз с којим је вратар гледао у њега. На самим
вратима Вронски се готово судари са Алексијем Александровичем. Светлост је право
осветљавала бескрвно, оронуло лице под црним шеширом, и бео оковратник који је блештао
иза даброве јаке на капуту. Непомичне тамне очи Карењинове упише се у лице Вронскога.

Вронски се поклони, а Алексије Александрович, мичући устима као да жваће, подиже руку к
шеширу и прође. Вронски је видео како је он, не осврћући се, сео у кола, узео кроз прозор
плед и доглед, и отишао. Вронски уђе у предсобље. Обрве му беху натмурене, а очи сијаху
пакосним и охолим осмејком.

»Ала је ово положај! - помисли он. - Кад би он хтео да се бори, да штити своју част, ја бих
могао дејствовати и изразити своја осећања; али та слабост, или подлост... Он ме ставља у
положај варалице, док међутим ја нисам хтео, и нећу то да будем.«