Page 325 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 325
мени тешко! Ја ти верујем, верујем... Дакле, шта си хтео да кажеш?
Он се није могао одједном сетити шта је хтео да каже. Наступи љубоморе који су се у
последње време све чешће јављали код ње, ужасавали су га, и ма колико да се старао да то од
ње сакрије, расхлађивали га према њој, без обзира на то што је знао да је узрок љубомори
била љубав према њему. Колико је пута говорио себи: да је Анина љубав његова срећа; и
збиља, она га је волела како само може волети жена за коју је љубав претежнија но сва
остала блага у животу - али, он је сад много даље од среће него онда кад је пошао за њом из
Москве. Тада је сматрао себе несрећним, али срећа је била у будућности; сад је пак осећао да
најлепша срећа лежи у прошлости. Ана је сасвим друкчија него кад ју је видео први пут. И
морално и физички она се променила на горе. Раскрупњала се, а на лицу, кад је говорила о
глумици, стајао је пакостан, наказан израз. Он је гледао у њу као што човек гледа у увео
цветак који је откинуо, и у којем једва распознаје лепоту ради које га је откинуо и
упропастио. Уза све то, осећао је да је онда, кад је његова љубав била јача, могао, да је то
јако зажелео, ишчупати ту љубав из свога срца; а сад, кад му се, као у овом тренутку, чинило
да не осећа љубав према њој, знао је да веза с њом не може бити раскинута.
- Па дела, реци ми шта си хтео да ми кажеш о принцу? Отерала сам, отерала ђавола -
додаде она. Ђаволом су између себе називали љубомору. - Да, почео си да причаш о принцу?
Зашто ти је било тако тешко?
- Ах, неиздржљиво! - рече он старајући се да нађе конац изгубљене мисли. - При ближем
познанству, принц само губи. Да га окарактеришем, рекао бих; то је дивно ухрањена
животиња каква на изложбама добија прве награде, и ништа више - говорио је љутито; а њу
то заинтересова.
- Којешта, како то? - одговори. - Он је много света видео, образован је?
- То је сасвим друго образовање - њихово образовање. Он је, очевидно, образован само за
то да би имао права да презире образовање, као што они и презиру све осим животињских
задовољстава.
- Па ви сви волите та животињска задовољства - рече она, и он опет примети онај мрачни
поглед који га је избегавао.
- Што га ти то браниш? - рече он смешећи се.
- Ја га не браним, мени је сасвим свеједно; него мислим, кад ти сам не би волео та
задовољства, ти би их се могао одрећи. Али теби чини задовољство да гледаш Терезу у
Евином костиму...
- Опет, опет ђаво! - рече Вронски и узе је за руку и љубљаше ту руку коју она беше
метнула на сто.
- Да, али ето не могу! Ти не знаш колико сам се намучила чекајући те! Ја мислим да
нисам љубоморна. Нисам љубоморна; ја ти верујем кад си ту, са мном; али кад негде сам
проводиш свој непојмљиви за мене живот...
Она се одмаче од њега, извади најзад кукицу из рада, и брзо, помоћу кажипрста, почеше
се набацивати једна за другом петље беле вуне која се сијала на светлости лампе, и нервозно
брзо поче се кретати фина рука у везеном рукаву.
- А како се десило? Где си срео Алексија Александровича? - одједном неприродно
зазвони њен глас.
