Page 323 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Откако се у парку Вреде објаснио с Аном, мисли Вронскога су се измениле. И нехотице
се покоравајући слабости Аниној, која му се сва предавала, и само од њега очекивала решење
своје судбине, покоравајући се унапред свему, давно је престао да мисли да би се ова
љубавна веза могла свршити онако као што је мислио тада. Његови частољубиви планови

одоше опет у позадину, и он, осећајући да је изишао из круга делатности у којем је све било
одређено, предавао се сав своме осећању, а то га је осећање све јаче и јаче везивало за њу.
Још у предсобљу је чуо њене кораке који су се удаљавали. Разумеде да га је она очекивала,
прислушкивала, и сад се враћала у салон.

- Ах! - викну она кад га угледа, и уз прве звуке њена гласа појавише се и сузе - ах, ако ово
и даље потраје, онда ће се и десити много, много пре!

- Шта, драга моја?

- Шта? Чекам, мучим се, сат, два... Не, нећу!... Не могу се свађати с тобом. Извесно ниси
могао. Не, нећу!

Она метну обе руке на његова рамена и дуго га гледаше дубоким, усхићеним, и у исто
време испитујућим погледом. Проучавала је његово лице: шта је било откад га није видела.
Као при сваком састанку, Ана је сажимала у мислима уједно идејну представу о њему
(несравњено бољу, стварно немогућу) с њим какав је био у стварности.