Page 326 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Сударили смо се на вратима.

- И он ти се овако поклонио?
Она издужи лице, зажмури упола, брзо промени израз лица, склопи руке, и Вронски
одједном спази на њеном лепом лицу исти израз којим га је поздравио Алексије

Александрович. Он се осмехну, а она се весело насмеја оним љупким смехом из груди који је
био једна од њених главних дражи.

- Ја не могу никако да га разумем – рече Вронски. - Да је, после твога објашњења с њим у
летњиковцу, раскинуо с тобом; да је мене позвао двобој - али ово не разумем: како може да
подноси овакав положај? Страда, ипак, то се види.
- Он? - с осмехом рече она. - Он је потпуно задовољан.

- Зашто се сви мучимо, кад би све могло бити тако лепо?

- Само се он не мучи. Зар ја не знам њега, ону лаж којом је сав прожет?... Зар је могућно,
ако човек осећа бар штогод, живети тако као што он живи са мном? Он ништа не разуме, не
осећа. Зар би могао човек, који колико било осећа, живети са својом грешном женом у једној
кући? Зар би могао говорити с њом? Говорити јој »ти«.

И она га нехотице поче опет подражавати: »Ти, ma chere, ти, Ана!«

- То није мушко, није човек - то је лутка. Нико то не зна, али ја знам. О, кад бих ја била на
његовом месту, ја бих давно убила, ја бих растргла на комаде ту жену, такву као што сам ја, а
не бих говорила: ти, ma chere, Ана. То није човек, то је министарска машина. Он не разуме да
сам ја твоја жена, да је он туђин, да је сувишан... Нећемо, нећемо о томе говорити!...

- Ти ниси у праву, и ниси у праву, драга моја! - рече Вронски старајући се да је умири. -
Али свеједно, нећемо говорити о њему. Причај ми, шта си радила? Шта је с тобом? Каква је

та болест, и шта је рекао доктор?
Она је гледала у њега с подругљивом радошћу. Очевидно нашла је на мужу још смешних и
наказних ствари, и чекала време да их искаже.

Али он настави.

- Ја се досећам: то није болест, већ твоје стање. Кад ће то бити?
Подругљиви сјај угаси се у њеним очима, и други осмејак - знања нечега њему

непознатог, и тихе сете - замени њен пређашњи израз.
- Ускоро, ускоро. Ти си говорио да је наш положај мучан, да га треба некако решити. Кад

би знао како је мени он тежак! Шта бих дала да могу слободно и смело да волим! Ја се онда
не бих мучила, а не бих ни тебе мучила љубомором... И то ће бити ускоро, али не онако како
ми мислимо.
И на помисао о томе како ће то бити, она се самој себи учини тако жалосна да јој сузе

ударише на очи, те није могла да настави. Метну на његов рукав своју руку која је сијала
испод лампе прстењем и белином.

- То неће бити онако као што ми мислимо. Нисам хтела да ти говорим о томе, али ти си
ме принудио. Брзо, брзо ће се све разрешити, и сви ћемо се умирити, и нећемо се више
мучити.

- Ја не разумем - рече он разумевши је.