Page 327 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Ти си питао - када? Скоро. И ја то нећу преживети. Не прекидај ме! - И поче брзо да
говори. - Ја знам, ја то знам сигурно. Ја ћу умрети, и веома ми је мило што ћу умрети, да
ослободим и себе и вас.

Сузе јој потекоше из очију; он се наже к њеној руци и поче је љубити старајући се да
сакрије своје узбуђење, које, он је то знао, није имало никаквог основа, али које он није
могао да савлада.

- Да, тако, и тако је боље - говорила је она стежући јако његову руку. - Да, то је једино што
нам је још остало.

Он се прибра и подиже главу.
- Којешта! Какве то бесмислице говориш!

- Не, то је истина.

- Шта, шта је истина?

- Да ћу умрети. Сањала сам.
- Сањала? - понови Вронски и у тренутку се сети свога сељака у сну.

- Да, сањала сам - рече она. - Одавно сам сањала. Сањала сам као да сам утрчала у своју
собу за спавање, да нешто узмем оданде, да нешто дознам; знаш како то бива у сну - говорила
је она са страхом, широко отварајући очи - кад у углу собе стоји неко.

- Ах, каква бесмислица! Како можеш веровати...

Али она не даде да је прекида. Оно што је говорила било је врло значајно за њу.

- И тај неко окрете се, и видим да је то сељак са разбарушеном брадом, мален и страшан.
Ја хтедох да побегнем, али он се наже над торбом и поче тамо нешто рукама претурати...

Она представи како је он претурао по торби. На њеном лицу био је ужас. Вронски,
сећајући се свога сна, осећао је како му исти ужас испуњава душу.
- Он претура, и уз то говори француски, брзо-брзо, и, знаш, котрља, глас »р«: Il faut le

battre, le fer, le broyer, le petrir [121] ... Од страха сам хтела да се пробудим, и пробудила сам
се... али сам се у сну пробудила. И почела сам да се питам: шта то значи? А Корнеј ми

одговара: »На порођају, на порођају ћете умрети, на порођају, матушка«... И ја се пробудих...
- Каква бесмислица, каква бесмислица! - говорио је Вронски, али је осећао да никакве
убедљивости у његовом гласу није било.

- Ах, нећемо говорити о томе. Звони, да наредим да нам донесу чај. И почекај мало, ја ћу
одмах...

Али се одједном заустави. Израз њенога лица у тренутку се измени. Страх и узбуђење
нагло замени израз тихе, озбиљне и блажене пажљивости. Он није могао да разуме значај те
промене. Она је осетила у себи покрет новога живота.