Page 324 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

III

- Јеси ли га срео? - упита, кад седоше за сто испод лампе. - То ти је казна што си одоцнео.

- Да, али како то? Он је требало да буде у савету?
- Био је и вратио се, па опет отишао некуда. Ништа зато. Не говори о томе. Где си био?
Све с принцем?

Ана је знала све појединости његовог живота. Он хтеде рећи како није спавао целу ноћ, и
зато заспао, али гледајући у њено узбуђено и срећно лице беше му зазорно. И рече да је морао
ићи да поднесе извештај о одласку принчеву.

- Али сад се свршило? Он је отпутовао?

- Хвала богу, свршило се! Не можеш веровати колико ми је то било досадно.

- Зашто? Па то је свакидашњи живот свију вас, младих људи - рече она набравши обрве;
па узе ручни рад који је лежао на столу, и поче, не гледајући у Вронског, да извлачи из њега
кукицу.
- Ја сам већ одавно раскинуо са таквим животом - рече он чудећи се промени израза на

њеном лицу, и старајући се да схвати значење тог израза. - И признајем - рече смешећи се и
показујући своје честе беле зубе - да сам ове недеље гледао себе у огледалу посматрајући тај
живот, и било ми је непријатно.

Она је држала у рукама рад, али није радила, него је гледала у њега необичним, сјајним, и
непријатељским погледом.

- Јутрос је Лиза свраћала к мени - оне се још не боје да ми долазе, не марећи за Лидију
Ивановну - уметну она - па ми је причала о вашем Атинском вечеру. Каква гадост!

- Тек што сам хтео да кажем да...
Она га прекиде:

- То је била Therese, коју си знао пре?

- Хтео сам да кажем...
- Како сте ви мушкарци гадни! Како не можете да замислите да жена не може то

заборавити - говорила је жестећи се више и више и откривајући тиме узрок своје љутине. -
Особито жена која не може знати твој живот. Шта ја знам? Шта сам знала? - говорила је -
оно што ми ти кажеш. А по чему знам да ли си ми истину говорио?...

- Ана! Ти ме вређаш. Зар ми не верујеш? Зар ти нисам рекао да у мени нема мисли коју ти
не бих поверио?
- Да, да - рече она трудећи се да одагна љубоморне мисли. - Само, кад би ти знао како је