Page 328 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IV

После сусрета с Вронским на својим вратима, Алексије Александрович оде, као што је и
намеравао, у италијанску оперу. Одседе тамо два чина, и виде се са свима с којима је требало
да се види. Вративши се кући пажљиво прегледа чивилук, и видевши да на њему нема војног
шињела, оде, по обичају, у своју собу. Али, насупрот обичају, не леже да спава, него шеташе
тамо-амо по кабинету до три сата по поноћи. Осећање гнева према жени која није хтела да

остане у границама пристојности, и да испуни једну погодбу коју јој је он ставио - да не
прима у својој кући љубавника - није му давало мира... Она није испунила његов захтев, он је
мора казнити и привести у дело своју претњу: тражити развод и одузети јој сина. Знао је све
тешкоће које су биле скопчане са овом ствари, али рекао је да ће то учинити, и сад мора
извршити своју претњу. Грофица Лидија Ивановна наговештавала му је да би то био најбољи
излаз из његовог положаја; у последње време пракса брачних развода довела је ту ствар до
таквог савршенства, да је Алексије Александрович видео могућност да се савладају све

формалне тешкоће. Осим тога, како несрећа никад не долази једна и сама, предмети о уредби
странаца и о наводњавању поља зарајске губерније створили су Алексију Александровичу
таквих непријатности у служби, да се за све последње време налазио у крајњој
раздражљивости.

Није спавао целе ноћи, и његов гнев, који је растао у некаквој огромној прогресији,
дошао је изјутра до крајњих граница. Журно се обуче, и као да носи пуну чашу гнева па се
боји да је не проспе и да заједно с гневом не изгуби и енергију потребну за објашњење са
женом - уђе у њену собу дознаде да је устала.

Ана, која је мислила да тако добро познаје свога мужа, беше поражена његовим изгледом,
кад уђе к њој. Чело намрштено, а очи мрачно гледају испред сеое и избегавају њене погледе;
уста чврсто и презриво стиснута. У ходу, у покретима, у звуку његова гласа било је

одлучности и чврстине, какве она никад није у њему видела. Он уђе у собу, и не
поздрављајући се с њом упути се право к њеном столу за писање, и узевши кључеве отвори
фиоку.
- Шта тражите? - викну она.

- Писма вашег љубавника - рече он.

- Њих овде нема - рече она затварајући фиоку; али по самом том покрету он разумеде да
је погодио, и одгурнувши грубо њену руку брзо шчепа блок у који је она остављала
најважније хартије. Она хтеде да му га истргне, али је он одгурну.

- Седите! Треба да говорим с вама - рече он метнувши блок под мишку и стегнувши га
лактом тако јако да му се раме уздиже.

Она је са чуђењем и бојажљиво ћутећи гледала у њега.