Page 352 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XI

Сви су учествовали у општем разговору осим Кити и Љевина. У први мах, кад се говорило
о утицају који има један народ на други, Љевину је и нехотице долазило у главу оно што би
он имао да каже о томе предмету; али те мисли, које су раније биле тако важне за њега, сад
су само светлуцале у његовој глави, и нису имале за њега ни најмањег интереса. Чак му је
било чудно зашто се друштво труди да говори о нечем што никоме није потребно. Исто тако,

рекло би се да би за Кити требало да је занимљиво оно што су говорили о праву и образовању
женскиња. Колико је пута мислила о томе сећајући се своје пријатељице из иностранства,
Варењке, и њене тешке зависности; колико је пута мислила о себи: шта ће с њом бити ако се
не уда; и колико се пута препирала о томе са сестром! Али сада је то нимало није
интересовало. Међу њима је сад ишао разговор удвоје; и то није био само разговор, него
некакво тајанствено општење које их је сваког тренутка ближе везивало, и производило у
обојима осећање радосног страха пред нечим непознатим, у што су сад улазили.

Љевин, у почетку, на питање Кити како ју је могао видети прошле године у каруцама,
испричао јој је како је ишао друмом са ливаде, и срео кола, - То је било врло рано ујутру. Ви

сте се сигурно тек били пробудили. Ваша maman спавала је у свом куту. Јутро је било дивно.
Ја идем и мислим: ко ли је то са четворном запрегом? Дивна четворка, са прапорцима; ви се
тог тренутка појависте, и ја видех кроз прозор како седите, овако, и обема рукама држите
траке ноћне капице, и нешто сте страшно замишљени - говорио је он смешећи се. - Како бих
желео да знам о чему сте тада мислили! Да ли о нечем значајном?

»Да нисам била чупава?« помисли она, али кад виде осмејак пун усхићења који у њему
изазва сећање на те појединости, осети да је утисак који је произвела, био врло леп. Она
поцрвене и радосно се насмеја.

- Збиља, не сећам се.

- Како се слатко смеје Туровцин! - рече Љевин, посматрајући са уживањем његове влажне
очи и тело које се тресло.

- Познајете ли га одавно? - упита Кити.
- Ко њега не познаје!

- Видим да мислите да је рђав човек.

- Није рђав, него ништаван.
- То није истина! И гледајте да што пре више не мислите тако! - рече Кити. - Ја сам исто

тако имала врло ниско мишљење о њему, али он је, он је необично мио и добар човек. Он
има златно срце.

- Како сте ви то могли познати његово срце?