Page 347 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

као паучина средину хлеба.

Љевин се осмехну.
- Никакву. Напротив, и дете може убити медведа - рече он склањајући се, и лако се
поклонивши пред дамама које су с домаћицом прилазиле столу са закуском.

- А ви сте убили медведа, причали су ми - рече Кити, узалудно се старајући да набоде
љигаву непокорну печурчицу, и тресући чипкама кроз које се беласала њена рука. - Зар код

вас има медведа? - додаде она, окренувши у полуобрту к њему своју дражесну главицу, и
смешећи се.
Чинило се да ничега необичног није било у ономе што је она казала, али какав је
неисказани значај Љевин налазио у сваком звуку, у сваком покрету њених усана, очију, руку,

док је она то говорила! Ту је била и молба за опроштај, и поверење према њему, и
умиљавање, нежно, страшљиво, и обећање, и нада, и љубав према њему у коју он није могао
да не верује, и која га је гушила срећом...

- Нема; ишли смо у тверску губернију. Враћајући се отуд срео сам се у вагону с вашим
бофрером, [127] или вашег бофрера зетом - рече он с осмејком. - То је био смешан сусрет.

И он весело и занимљиво исприча како је, не тренувши целе ноћи, улетео у кожуху у
одељење Алексија Александровича.

- Кондуктер, противно пословици, хтеде да ме, према оделу, изведе напоље; али се ја
почех изражавати високим стилом, а и... ви такође - рече, заборавивши име и обраћајући се
Карењину - хтели сте такође у први мах, због кожуха, да ме истерате, али се после заузесте за

мене, на чему вам веома захваљујем.
- Уопште, врло су неодређена права путника на избор места - рече Алексије

Александрович бришући марамом врхове прстију.
- Ја сам видео да сте били у недоумици због мене - добродушно смешећи се рече Љевин -
те сам се пожурио да отпочнем паметан разговор, како бих загладио свој кожух.

Настављајући разговор са домаћицом и слушајући једним ухом брата, Сергије Иванович
се искоси према њему: »Шта ли му је данас? Као неки победилац« помисли он. Није знао да
Љевин осећа како му расту крила. Љевин је знао да она чује његове речи, и да јој је пријатно

слушати га. И само га је то једино занимало. Не само у оној соби, него у целом свету, за њега
су постојали само он, који је задобио огроман значај и вредност, и она. Он се осећао на
висини од које се добија вртоглапица, а тамо негде доле, далеко, били су они добри и красни
Карењин, Облонски, и цео свет.

Сасвим неприметно, и не погледавши у њих, него тако као да није имао другде да их
смести, Степан Аркадијевич посади Љевина и Кити једно до другог.

- А ти, седи макар овде - рече он Љевину.
Ручак је био добар као што је посуђе било лепо; а до посуђа је држао Степан
Аркадијсвич. Супа Мари-Луиз испала је одлично; мале пастете, које су се топиле у устима,

биле су беспрекорне. Два лакеја и Матвеј, са белим вратним марамама, вршили су свој посао
око јела и пића неприметно, тихо, полако. Ручак је с материјалне стране испао за руком; тако
исто био је успешан и с нематеријалне стране. Разговор, час општи, час посебни, није
престајао, а при крају ручка је постао тако живахан да мушкарци устадоше од стола не