Page 355 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

упропасти њену невину пријатељицу.

- Алексије Александровичу - рече она с очајном одлучношћу и гледаше му у очи. - Ја сам
вас питала за Ану, а ви ми нисте ништа одговорили. Како је она?
- Она је, чини ми се, здрава, Дарја Александровна - не гледајући у њу одговори Алексије

Александрович.
- Алексије Александровичу, опростите ми, ја немам права... али ја као сестру волим и

поштујем Ану; ја вас молим и преклињем, реците ми, шта је то међу вама? За шта је
окривљујете?
Алексије Александрович се мало намршти, и готово заклопивши очи обори главу.

- Мислим да вам је муж саопштио узроке због којих сматрам за потребно да изменим
своје односе према Ани Аркадијевној - рече, не гледајући јој у очи, већ непријатно
погледајући Шчербацког који је пролазио кроз салон.

- Ја не верујем, не верујем, не могу у то да верујем! - стегнувши пред собом кошчате руке
и с енергичним покретом рече Доли. Она брзо устаде и метну руку на рукав Алексија
Александровича. - Нама ће сметати овде. Хајдемо овамо, молим вас.

Долино узбуђење дејствовало је на Алексија Александровича.

Он устаде и покорно пође за њом у дечју учионицу. Седоше за сто покривен мушемом коју
су деца перорезима испросецала.

- Не верујем, не верујем у то! - проговори Доли старајући се да улови његов поглед који ју
је избегавао.

- Немогућно је не веровати фактима, Дарја Александровна - рече он наглашавајући
фактима.
- Али шта је она учинила? - проговори Доли.

- Шта је заправо учинила?

- Презрела је своје дужности и изневерила свога мужа. Ето шта је учинила - рече он.

- Не, не, не може бити! Не, тако вам бога, ви сте се преварили - говорила је Доли
додирујући рукама слепе очи и затварајући очи.

Алексије Александрович се хладно осмехну самим уснама, желећи да покаже и њој и
себи чврстину свога уверења; а ова пламена заштита Ане, иако га није поколебала, позледила
му је рану. Он проговори са већом живахношћу:
- Веома је тешко преварити се кад сама жена објави ствар мужу. Објављује: да су осам

година живота и син, да је све то погрешка, и да она хоће да живи из почетка - рече он
љутито и шмрчући кроз нос.

- Ана и порок - ја то не могу да сјединим, не могу да верујем томе!
- Дарја Александровна! - рече он, погледавши сад право у добро и узбуђено лице Долино
и осећајући да му се језик нехотице дреши. - Ја бих много дао кад би сумња још била

могућна. Док сам сумњао, мени је било тешко, али ипак лакше него сад. Док сам сумњао,
било је још наде; али сад нема наде, а ја ипак сумњам у све. Толико сумњам у све, да мрзим
сина, и понекад не верујем да је то мој син. Врло сам несрећан.

Није било потребно да то изреком каже. Доли је то видела чим јој је погледао у лице.