Page 354 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XII

У покренутом разговору о женским правима била су и нека за даме тугаљива питања: о
неједнакости права у браку. Песцов је за време ручка неколико пута налетао на та питања,
али су га Сергије Иванович и Степан Аркадијевич обазриво ућуткивали.

Када су устали од стола, и кад даме изиђоше, Песцов, не пошавши за њима, обрати се
Алексију Александровичу и поче казивати у чему је главни узрок неједнакости. Неједнакост
супруга, по његовом мишљењу, састојала се у томе што се неверство женино и неверство
мужевљево кажњава неједнако и законом и друштвеним мишљењем.

Степан Аркадијевич брзо приђе Алексију Александровичу и понуди га цигаретама.

- Хвала, ја не пушим - одговори мирно Алексије Александрович; а као навлаш желећи да
покаже да се он не боји тога разговора, обрати се с хладним осмејком Песцову.
- Ја мислим да основи таквог погледа на ствар леже у самој суштини ствари - рече и хтеде

да пређе у салон; али баш тада, одједном, неочекивано проговори Туровцин, и обрати се
Алексију Александровичу.

- А јесте ли чули о Прјачњикову? - рече Туровцин, живахан од попивеног шампања, и
одавно жељан прилике да прекине мучно за њега ћутање. - Васја Прјачњиков - рече, уз добри
осмејак влажних и румених усана, и обраћајући се поглавито главноме госту, Алексију
Александровичу - данас су ми причали, тукао се у двобоју, у Твери, са Квитским, и убио га.

Као што већ бива: да, као нарочито, погађамо баш у болесно место, тако је Степан
Аркаднјевич осећао да данас, на несрећу, сваког минута разговор наилази на болесно место
Алексија Александровича. Хтеде дакле опет да уклони зета, али Алексије Александрович
радознало упита:

- Зар се тукао Прјачњиков?

- Због жене. Јуначки! Позвао онога на двобој, и убио га!
- А! - равнодушно рече Алексије Александрович, и подигавши обрве пређе у салон.

- Како ми је мило што сте дошли - рече му Доли с уплашеним осмејком кад га нађе у
салону кроз који се пролазило - треба да говорим с вама. Да седнемо овде.

Алексије Александрович, са истим изразом равнодушности који му придаваху подигнуте
обрве, седе поред Дарје Александровне и претворно се осмехну.

- Тим пре - рече он - што сам баш хтео да вас молим за извињење, и да одмах идем. Сутра
треба да отпутујем.

Дарја Александровна је била тврдо уверена у невиност Анину, и осећала је да бледи, и да
јој усне играју од гнева на овог хладног, неосетљивог човека који тако мирно смишља да