Page 46 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

салону. Кад виде да су му се очекивања испунила, да му ето ништа не смета да се изјасни,
лице му се намрачи.

- О, не - рече Кити и седе крај стола.
- А ја сам баш и желео да вас затекнем саму – поче он, не седајући и не гледајући у њу, да

не би изгубио храброст.
- Мама ће одмах доћи. Она се јуче много уморила. Јуче...

Кити је говорила не знајући сама шта јој усне говоре, и не скидајући с њега молећив и
умиљат поглед.

Он је погледа; она порумене и ућута.

- Рекао сам вам да не знам колико ћу у Москви остати... да то од вас зависи...
Она је све ниже обарала главу, не знајући шта да одговори на оно што има да дође.

- То зависи од вас - понови он. - хтео сам да кажем... хтео сам да кажем... Дошао сам зато
да... будете моја жена! - рече, не знајући шта говори; али осећајући да је оно што је било
најстрашније већ рекао, застаде и погледа је.

Она је дубоко дисала и није га гледала. Осећала је занос. Душа јој је била препуна среће.
Није се надала да ће његова изјава љубави учинити на њу такав утисак. Али то је трајало
само за тренутак. Она се сети Вронског. Подиже на Љевина своје сјајне, искрене очи, и

угледавши његово очајно лице, брзо одговори:
- То не може бити... Опростите ми.

Како му је пре једног тренутка била блиска, како важна за његов живот! И како му је сад
постала туђа и далека!

- Друкчије није ни могло бити - рече он, не гледајући је. Поклони јој се и хтеде отићи.