Page 13 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

IV

Дарја Александровна, у домаћем жакетићу и приденутим на потиљку плетеницама од
ретке, некад густе и дивне косе, испијена, мршава лица и крупних, уплашених очију које су
због мршавости чиниле још веће, стајала је између разбацаних по соби ствари пред
отвореним ормаром, одакле је нешто одабирала. Кад чу мужевљеве кораке, она застаде
гледајући врата, и узалуд се трудећи да своме лицу да израз строгости и презирања. Осећала

је да га се боји, да се боји и овога састанка. Она је и сад покушала да уради оно што је
покушавала већ десет пута за ова три дана: да одабере дечје и своје ствари које ће понети к
матери, а ипак није могла да се на то одлучи; али је сад, као и пре, говорила сама себи како
то не може тако остати, како она мора нешто предузети, казнити га, постидети, осветити му
се ма и најмање за бол који јој је задао. Једнако је још говорила да ће га оставити, али је
осећала да је то немогућно; било је немогућно зато што се она није могла одвикнути да га
сматра својим мужем и да га воли. Осим тога, осећала је да ће њеној деци бити горе тамо

куда се спремала да оде с њих петоро, кад ето у својој кући једва успева да их гаји и негује. И
овако, за ова три дана, најмлађи синчић се разболео зато што су га нахранили супом која није
била добра; а друга деца остала с јуче скоро без ручка. Она је осећала да је немогућно
отпутовати па ипак, варајући себе саму, одабирала је ствари и претварала се као да ће отићи.

Кад угледа мужа, завуче руке у фиоку ормара тражећи тобож нешто, и осврте се тек онда
кад јој он сасвим приђе. Њено лице, којем је хтела дати строг и одлучан израз, изражавало је
збуњеност и патњу.

- Доли! - рече он тихим, понизним гласом. И увуче врат у рамена, желећи да изгледа јадан
и покоран, међутим, лице му је сијало од свежине и здравља. Брзим погледом она обухвати
од главе до пете његову прилику која је сијала од свежине здравља. »Јест, он је срећан и
задовољан! - помисли - а ја?... И та његова одвратна доброта, због које га сви воле и хвале: ја

мрзим ту његову доброту«, помисли она.
Уста јој се стегоше, а мишић на десној страни бледо нервозног лица задрхта.

- Шта желите? - рече брзо, дубоко из груди, како обично није говорила.

- Доли! - понови он дрхћућим гласом. - Ана долази данас.
- А шта се то мене тиче? Ја је не могу примити! - узвикну Доли.

- Па ипак, требало би, Доли...

- Одлазите, одлазите, одлазите! - повика она не гледајући га, као да јој тај узвик
изазиваше физички бол.

Степан Аркадијевич могао је бити миран кад је мислио о жени, могао се надати да ће се
све удесити, као што рече Матвеј, и могао је мирно читати новине и пити кафу; али кад је