Page 86 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

предмети: јеленски рогови, полице с књигама, огледало, пећ с вентилатором који је одавно
требало поправити, очев диван, велики сто и на њему отворена књига, разбијена пепељара,
свеска и на листовима његов рукопис. Кад све то виде, за тренутак посумња да ли ће моћи
удесити нови живот о којем је на путу маштао. Сви трагови његова дотадашњег живота као

да га обухватише и као да су му говорили: »Не, ти нећеш отићи од нас, и нећеш постати
друкчији, него ћеш бити онакав какав си и био: сумњало, вечито незадовољан собом; узалуд
ћеш покушавати да се поправиш, падаћеш; и вечито ћеш очекивати срећу која ти се не да и
које нема за тебе.« Али то су говориле његове ствари; а други глас у души говорио му је да се
не треба покоравати прошлости, и да човек може све од себе учинити. И слушајући тај глас,
он приђе куту где су стајала ђулад тешка по шеснаест килограма, и поче их дизати да би се
осетио бодрији. Пред вратима зашкрипаше кораци. Он брзо остави ђулад.

Уђе настојник и рече да је све хвала богу добро, само је хељда мало прегорела у новој
сушници. Тај глас наљути Љевина. Нову сушницу подигао је, а донекле и пронашао, он сам.

Настојник је увек био против те сушнице, и сад му је с потајним ликовањем јавио да је хељда
мало прегорела. А ако је прегорела, мислио је Љевин, то је било само зато што нису
предузели оне мере које им је он сто пута наређивао да предузму. Било му је криво, и он
укори настојника. Али је био и један важан и радостан догађај: отелила се Пава, најбоља и
најскупља крава, купљена на изложби крава.

- Кузмане, дај ми кожух. А ви наредите да се понесе фењер, идем да видим - рече он
настојнику.

Штала за краве од боље пасмине била је одмах иза куће. Пошто прође преко дворишта
поред сметова снега око јоргована, приђе штали. Замириса на ђубре и топлу пару, кад
отворише замрзла врата, и краве, изненађене необичном светлошћу фењера, почеше се
мицати на чистој слами. За часак се указаше глатка, широка с црним пегама леђа краве
холанђанке. Бик Беркут, који је лежао с беочугом у усни, хтеде устати, али се предомисли и
само духну два-три пута кад прођоше поред њега. Пава, црвена лепотица, огромна као

хипопотам, окренута задњим делом према њима, заклањала је теле од њихових погледа и
њушила га.

Љевин уђе за преграду, погледа Паву и подиже црвено пегаво теле на слабе дуге ноге.
Узнемирена Пава поче да муче али се умири кад јој Љевин примаче теле; тешко уздахнувши
она га поче лизати храпавим језиком. Теле, тражећи нешто, гураше њушком мајку под
слабине, и махаше репићем.

- Овамо, Фјодоре, присветли, дај фењер овамо - говор је Љевин разгледајући теле. - Сушта
мати! Само има очеву боју. Врло је лепо и дугачко. Василије Фјодоровичу, је ли да је лепо? -
окрете се он настојнику, опраштајући му хељду под утиском радости због телета.

- А на кога би могло бити ружно? Посредник Семјон долазио је сутрадан по вашем
одласку. Требало би се с њим погодити, Константине Дмитричу - рече настојник. - Ја сам вам
и пре говорио о машини.

Само то питање уведе Љевина у све појединости газдинства, које је било велико и
многоструко, те право из штале оде у канцеларију, и пошто поразговара с настојником и
посредником Семјоном, врати се у кућу и оде право горе у собу за примање.