Page 82 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- О Сергију Ивановичу? Ево зашто! - викну одједном Николај Љевин кад се помену име
Сергија Ивановича – ево зашто... Али зар вреди о томе говорити? Само једно... Зашто с ти
дошао к мени? Ти презиреш све ово, па лепо, и збогом, иди! - викао је он устајући са столице
- иди, иди!

- Не презирем ја ништа - рече Константин Љевин бојажљиво. - Чак и не спорим.

У тај мах се врати Марија Николајевна. Николај Љевин погледа љутито. Она му брзо
приђе и нешто му шану.

- Болестан сам, па сам постао пргав - рече Николај Љевин умирујући се и дишући тешко -
а ти ми ту говориш о Сергију Ивановичу и о његовом чланку. То је будалаштина, лагање,
обмањивање самога себе. Шта би могао писати о правичности човек који сам за њу не зна?

- Јесте ли читали његов чланак? - упита он Крицког пошто опет седе за сто, и скиде са
стола упола напуњену цигарету да би начинио места.

- Нисам читао - рече Крицки натмурено, очигледно жељом да не улази у разговор.
- Зашто? - запита Николај сад љутито Крицког.

- Зато што не сматрам за потребно да и на то трошим узалуд време.

- То јест, допустите, откуда ви знате да ћете узалуд трошити време? Многима је тај чланак
неприступачан, изнад њиховог схватања. - Ја сам нешто друго, ја знам све његове мисли, и
знам зашто је тај чланак слаб.

Сви ућуташе. Крицки полако устаде и маши се за капу.

- Зар нећете да вечерате? Онда збогом! Дођите сутра с браваром.
Тек што Крицки изађе, Николај Љевин се осмехну намигну.

- И тај не вреди низашта - рече. - Видим добро... Али у тај мах Крицки викну Николаја с
врата.

- Шта желите? - рече Николај и изиђе у ходник к њему. Кад остаде сам с Маријом
Николајевном, Љевин јој се обрати:

- Јесте ли одавно код мога брата? - рече јој.
- Већ друга година. Здравље му ништа не ваља; много пије - рече она.

- Шта пије?

- Пије ракију, а то му шкоди.

- А зар много пије? - прошапута Љевин.
- Много - рече она, и осврну се пажљиво на врата на којима се указа Николај Љевин.

- О чему сте разговарали? - рече Николај мрштећи се гледајући поплашено час једно час
друго. - О чему?

- Ни о чему - одговори Константин збуњено.
- Кад нећете да кажете, не морате. Само ти немаш шта да с њом разговараш. Она је

девојчура, ти си господин - рече тресући главом.
- Видим да си све разумео и оценио и да жалиш моје заблуде - поче он опет све вишим

гласом.
- Николаје Дмитричу, Николаје Дмитричу - прошапута опет Марија Николајевна