Page 83 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

прилазећи му.

- Де, добро, добро!... А шта је с вечером? А, ево је – рече кад угледа лакеја с
послужавником. - Метни овде, овде - рече љутито и одмах узе ракију, насу чашицу и журно
испи, - Пиј, хоћеш ли? - рече брату, и као да се развесели. - Е, доста о Сергију Ивановичу.
Ипак ми је мило што те видим. Како год се узело, ми смо ипак своји. Де, пиј. Испричај ми
шта ти радиш? - настави, халапљиво сажвака парче хлеба, па насу другу чашицу. Како
живиш?

- Живим сам на селу, као што сам и пре живео, водим економију - одговори Константин
посматрајући са страхом како његов брат халапљиво једе и пије, и старајући се да овај то не
опази.

- Што се не жениш?

- Није било прилике - одговори Константин и порумене.

- Зашто? Са мном је свршено. Ја сам упропастио свој живот. Рекао сам и рећи ћу: да су ми
онда дали мој део кад ми је био потребан, цео би ми живот био друкчији.
Константин похита да промени разговор.

- А знаш ли да је твој Вањушка код мене у Покровском рачуновођа? - рече.

Николај дрмну вратом и замисли се.

- Па причај ми, шта се ради у Покровском? Је ли кућа још онаква, и брезе, и наша
учионица? Је ли могућно да је Филип баштован још жив? Сећам се добро хладњака и
дивана!... Пази, немој да мењаш у кући ништа, него се жени што пре и заведи ред који је и
био. Тада ћу доћи к теби, ако ти жена буде добра.

- Па дођи сад к мени - рече Љевин. - Како бисмо лепо удесили живот!
- Дошао бих к теби, кад бих знао да тамо нећу наћи Сергија Ивановича.

- Нећеш га наћи. Ја живим сасвим одвојено од њега.

- Да, али било како му драго, ти имаш да изабереш: мене или њега - рече гледајући
плашљиво брату у очи.

Та уплашеност трону Љевина.

- Ако хоћеш да знаш шта ја о томе мислим, рећи ћу ти да у тој свађи између тебе и Сергија
Ивановича, ја не држим ни једном ни другом страну. Немате право, ни ти ни он. Ти немаш
право с формалне стране, а он кад се узме по души.
- А, а! Ти си то разумео, разумео си? - повика Николај радосно.

- Али, лично, ја полажем више на твоје пријатељство, јер...

- Зашто, зашто?

Константин му није могао рећи да више полаже зато што је Николај несрећан и што му је
потребно пријатељство. Али Николај разумеде да је он баш то хтео рећи, па, намрштивши се,
лати се опет ракије.

- Доста, Николаје Дмитричу! - рече Марија Николајевна, пружајући пуну голу руку за
боцом.

- Остави! Не досађуј! Избићу те! - викну он.