Page 87 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVII

Кућа је била велика, старинска, и мада је Љевин живео са ипак је захтевао да се греје цела
кућа и становао је у свим одајама. Знао је да је то глупо, да не ваља и да се противи његовим
садашњим новим плановима, али та је кућа била за Љевина цео свет. То је био свет у којем су
живели и умрли његов отац и његова мати. Они су живели животом који с Љевину чинио као
савршен идеал, и он је сањао да обнови тај живот са својом женом и својом породицом.

Љевин се једва сећао мајке. Сећање на њу било је за њега свето, и, по његову схватању,
његова будућа жена требало је да буде дивна и свети идеал жене какав му је била мати.

Љубав према жени, он не само да није могао замислити пре брака, већ је прво замишљао
породицу, а затим жену која ће му дати ту породицу. Отуда његови појмови о женидби нису
били ни налик на појмове већине његових познаника, за које је женидба била један од
многобројних друштвених послова; за Љевина је то био главни посао у животу, од којег је

зависила сва његова срећа. И сад, ето, требало је да се тога одрече!
Кад је ушао у мали салон, где је увек пио чај, и кад је сео у наслоњачу с књигом у руци, а
Агафја Михаиловна му донела чај и рекла као и обично: »А ја ћу, баћушка, овде сести«, и

села на столичицу крај прозора, он осети, ма колико то било чудновато, да се није растао од
својих сањарија и да без њих не може живети. С њом, или с другом, али то ће бити. Читао је
књигу, мислио о ономе што чита, застајао да чује Агафју Михаиловну која је неуморно
говорила, у исто време у његовој се машти ствараху, без икакве везе, разне слике домазлука и
будућег живота у породици. Осећао је да му у дубини душе нешто долази у ред, у равнотежу
склад.

Слушао је причање Агафје Михаиловне: како је Прохор заборавио на бога, и како је с
оним новцем који му је Љевин поклонио да купи коња, пио без престанка, а жену испребијао
на мртво име; Љевин је слушао, и читао књигу, и сећао се целога тока својих мисли

изазваних читањем. Књига је била Тиндалово дело о топлоти [41] . Он се сети како је
осуђивао Тиндала што се самохвалише због вештине да чини огледе; а и због тога што му

недостају филозофски погледи на ствари. И наједанпут дође му радосна мисао: »Кроз две
године имаћу у чопору две холандске краве, и Пава ће можда још бити у животу, дванаест
младих јуница од Беркута, па ако га спарим још с овим трима - дивота! Он се опет лати
књиге.

»Лепо, електрицитет и топлота су једно исто, али, можемо ли, да бисмо пречистили
питање, ставити једну величину уместо друге? Не можемо. Па онда? Веза међу риродним
снагама осећа се инстинктом... Особито ћу се радовати кад Павина кћи буде већ шарена, риђа
и бела крава, и буде цео чопор од оних трију спарених!... Одлично! А ја и жена изиђемо с
гостима да пресретнемо чопор... А жена ће тек рећи: Ја и Костја смо неговали ову јуницу као