Page 84 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Марија Николајевна се осмехну благим, добрим осмејком, који пређе и на Николаја, и узе
ракију.

- Мислиш ли ти да она ништа не разуме? - рече Николај. Све то она разуме боље него ми
сви. Је ли да у њој има нечег доброг и милог?

- Јесте ли били кадгод у Москви? - рече јој Константин тек да нешто каже.
- Не говори јој ви. Она се тога боји. Нико јој није говорио ви осим судије кад је била под

судом зато што је хтела да оде из јавне куће. Боже мој, свакојаких будалаштина на свету! -
викну он одједном. - Те нове установе, те судије за измирење, земство, какве ругобе све то! И
поче да прича о својим сукобим с новим установама.
Константин Љевин га је слушао; али одрицање смисла свима друштвеним установама,

које је уосталом он делио с њим и често и исказивао, сад му из уста брата беше непријатно.
- На оном свету све ћемо то разумети - рече Љевин шали.

- На оном свету? О, ја не волим онај свет! Не волим - рече Николај упревши уплашене
дивље очи брату у лице. - Видиш, човеку се чини да би добро било да оде из ове гнусобе из
пометње и туђе и своје, али ја се ипак бојим смрти, страшно је се бојим. - Он се стресе.

- Де, испиј нешто. Хоћеш ли шампања? Или хајдемо некуд. Хајдемо да слушамо Цигане!
Знаш ли да сам веома заволео Цигане и руске песме.

Језик му се стао преплетати, и он поче прескакати с предмета на предмет. Константину
пође за руком да га, уз помоћ Машину, наговори да не иде никуд, и намести га, потпуно
пијаног, да спава.

Маша обећа да ће у случају потребе писати Константину и да ће Николаја Љевина
наговарати да пређе да живи код брата.