Page 85 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXVI

Константин Љевин крену ујутру из Москве и предвече стиже кући.

Успут је у вагону разговарао са суседима о политици, новим пругама, и, исто онако као и
у Москви, мисли су му бркале, љутио се на себе самог и стидео се нечега; али кад је сишао
на својој станици, кад је познао накриво израслог кочијаша Игњата с подигнутом јаком од
кафтана, кад је, у слабој светлости која је падала кроз прозор станице, видео своје саонице с
ћилимима, своје коње с подвезаним реповима, у амовима с беочузима и кићанкама; кад му,
док се још намештао, кочијаш Игњат исприча сеоске новости: да је долазио настојник, да се
отелила крава Пава - Љевин осети да се она збрка помало растура, и да га стид и љутња
пролазе. То је осетио чим је погледао Игњата и коње; али кад је обукао кожух који му кочијаш

донео, кад се увио, сео у саонице и кренуо мислећи шта ће радити на селу, кад је погледао
логова, донског коња, који је некад био коњ за јахање, а сад струњен, али још добар коњ,
Љевин поче сасвим друкчије судити о оном што му се десило. Осећао је да је опет онај стари
који је и био, и друкчији није ни хтео бити. Хтео је само да постане бољи него што је био.
Прво тога дана одлучи да се више неће надати срећи какву је требало да му да женидба, и

зато неће занемаривати садашњост. Друго, никада више неће допустити себи да га занесе
гадна страст разврата; сећање на прошли живот много га је мучило, кад се спремао да проси
Кити. Затим, сећајући се брата Николаја, он одлучи да никад више неће допустити да га
заборави, пазиће на њега и неће га губити из вида, како би могао бити готов да му притече у
помоћ кад му буде тешко. А то ће ускоро бити - он је то осећао. Затим, разговор о комунизму,
који је водио с братом и који је онда тако олако узео, натера га сад да се замисли. Он је
сматрао да је бесмислица преиначавати економске погодбе; али је увек осећао да није право

да он живи у изобиљу, кад је народ тако сиромашан; и зато, мада је пре много радио и није
раскошно живео, одлучи да одсад још више ради, и живи још скромније. И све то чинило му
се да је лако изводљиво, тако да је целим путем најпријатније маштао. Са добрим осећањем
наде у нов, бољи живот, он око девет сати увече стиже пред своју кућу.

С прозора собе Агафје Михаиловне, његове старе дадиље, која је у кући вршила улогу
кључарице, падала је светлост на снег пред кућом. Она још не беше легла. Кузман, кога
Агафја пробуди, истрча сањив и бос на доксат. Вижљаста керуша Ласка умало што не обори
Кузмана кад излете, поче цикати умиљавајући се Љевину око ногу, пропињући се и бојећи се
да му метне предње шапе на груди.

- Брзо сте се вратили, баћушка - рече Агафја Михаиловна.

- Растужио сам се, Агафја Михаиловна. Свуда је лепо, али код куће је најбоље - рече и оде
у кабинет.

Кабинет полако обасја светлост од свеће коју унеше. Изиђоше на видик познати