Page 206 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

kolačiće, rekla mi je.

Zašto? upitala sam. S godinama Moira je znala sve više takvih
anegdota. Nije mi se baš sviđalo takvo kritiziranje prošlosti.
Da je istjeraju, rekla je Moira.

Možda su je time htjeli privući, rekla sam.
Moira se nasmijala; uvijek se mogla smijati. Čudovišta, dodala

je.

* * *

Stojimo i gledamo zgradu koja oblikom više-manje nalikuje na
crkvu, katedralu. »Čujem da Oči ovdje održavaju bankete« kaže

Glenova.
»Kako si to saznala?« pitam. U blizini nema nikoga, pa možemo

govoriti slobodnije, ali ipak iz navike ne dižemo glas.
»Tajnim kanalima« kaže. Zastaje, okreće se prema meni, pred
očima mi titraju njena bijela krila. »Postoji lozinka« kaže.

»Lozinka?« pitam. »Za što?«
»Da možeš odrediti« kaže ona »tko jest a tko nije.«

»Pa, kako glasi?« pitam, premda ne znam kakve bih koristi
mogla imati od nje.
»Mayday« kaže. »Već sam je jednom isprobala na tebi.«

»Mayday« ponavljam. Sjećam se toga dana. M’aidez.
»Nemoj je upotrijebiti ako ne moraš« kaže Glenova.

»Nije dobro za nas da poznajemo previše drugih u mreži. Ako te
uhvate.«

Teško mi je vjerovati tim šaputanjima, tim otkrićima, premda
im u tom trenutku uvijek vjerujem. No, poslije mi se čine

nevjerojatnima, čak djetinjastima, poput nečega što činiš radi
zabave; poput šaputanja u djevojačkim društvima, poput đačkih
tajni. Ili poput špijunskih romana što sam ih znala čitati za vikenda

umjesto da učim, ili televizijskih emisija u sitne sate. Lozinke, stvari
koje se ne pričaju, ljudi s tajnim identitetom, tajnovite veze; sve mi

to uopće ne nalikuje na stvarnu sliku svijeta. Doduše, možda je to