Page 210 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

bio drugi liječnik. Možda ga je netko uhvatio na djelu, ili ga je

prijavila neka žena. Doduše, ne bi joj povjerovali bez dokaza.
»Neke i s njima« kaže, glas joj je sada gotovo ljubazan, premda
suzdržan; kao da razgovaramo o izboru laka za nokte. »To je i

Warrenova učinila. Naravno, Supruga je znala.« Zastaje, kako bi mi
se njene riječi usjekle u pamet. »Pomogla bih ti. Pobrinula bih se da

sve bude kako treba.«
Razmišljam. »Ne s liječnikom« kažem.

»Ne« pristaje, i barem u ovom trenutku nas dvije smo prisne
prijateljice, ovo bi mogao biti i kuhinjski stol, razgovor o momku s

kojim imam spoj, o djevojačkoj taktici, trikovima i koketiranju.
»Katkada ucjenjuju. Ali, ne mora biti liječnik. Mogao bi biti netko u
koga imam povjerenja.«

»Tko?« pitam.
»Razmišljala sam o Nicku« kaže, gotovo nježno. »odavno je kod

nas. Lojalan je. Mogla bih s njim sve srediti.«
Znači, on joj obavlja te sitne poslove na crnoj burzi. Dobiva li

uvijek ovako nešto, zauzvrat?
»A kako ćemo sa Zapovjednikom?« pitam.

»Pa« kaže odlučno; i više od toga, napeto, kao torbica kad
škljocne pri zatvaranju. »Jednostavno mu nećemo reći, nije li
tako?«

Zamisao lebdi među nama, gotovo nevidljiva, gotovo opipljiva,
mračna; nekakav dosluh, nekakva izdaja. Ona doista želi to dijete.

»Opasno je« kažem. »Vrlo opasno.« Moj je život u pitanju;
doduše, ako nije sada, bit će prije ili poslije, ovako ili onako, učinila
ja to ili ne učinila. Obje to znamo.

»Ipak bi mogla« kaže. To i ja mislim.
»Dobro« kažem. »U redu.«

Priginje se. »Možda bih ti nešto mogla nabaviti« kaže. »Nešto
što želiš« dodaje, gotovo laskavo.

»Što to?« pitam. Ne mogu se dosjetiti ničega što doista želim i
što bi mi ona htjela ili mogla dati.