Page 207 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

samo moja iluzija, možda sam još opterećena verzijom stvarnosti

kakvu sam nekada poznavala.
Mreža. Moram održavati kontakt s mrežom, znala je nekada
govoriti moja majka. Već je bila prešla šezdesetu, ali se još bavila

nečim što je nazivala tim imenom, premda se sve, koliko sam mogla
razabrati, svodilo na ručak s nekom drugom ženom.

* * *

Ostavljam Glenovu na uglu. »Do viđenja« kaže mi. Polako

odmiče pločnikom, a ja prilazim kući. Evo Nicka, naherena šešira;
danas me i ne gleda. No, zacijelo me čekao da mi preda nijemu

poruku, jer čim opazi da ga vidim, još jednom prelazi po Vihoru
jelenjom kožom i žustro odlazi prema garaži.

Hodam po šljunku, među kvadratima prezelene tratine. Serena
Joy sjedi pod vrbom, na stolici, do lakta joj stoji štap. Na sebi ima
šuštavu, laganu pamučnu haljinu. Njoj je namijenjena plava,

pastelna boja, a ne ovo moje crvenilo koje usisava toplinu i s njom
istovremeno plamti. Okrenuta mi je profilom, plete. Kako može

podnijeti dodir vune, na ovaj vrućini? Možda joj je koža obamrla;
možda ne osjeća ništa, kao ljudi na ožiljcima od opeklina.
Obaram pogled na stazu, klizim pokraj nje, nadajući se da ću

ostati nevidljiva, znajući da se neće na mene obazirati. Ali, ne ovaj
put.

»Fredova« kaže.
Zastajem, u nedoumici.

»Da, ti.«
Upućujem joj svoj zastrti pogled.

»Dođi ovamo. Trebam te.«
Hodam travom i stajem pred nju, oborena pogleda.
»Možeš sjesti« kaže. »Evo, uzmi jastučić. Trebam te da mi držiš

vunu.« Puši, pepeljara je na travnjaku do nje, pa šalica nečega, čaja
ili kave. »Previše je zagušljivo unutra, bogamu. Treba ti malo

zraka« kaže. Sjedam, spuštam košaru, ponovno jagode, ponovno