Page 246 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

direktorica u ugostiteljstvu ili možda u trgovini. Kažu da se s njom

može ugodno razgovarati, ako ti je do razgovora. I njima se ovdje
više sviđa.«
»Više od čega?« pitam.

»Od ostalih mogućnosti« kaže. »Možda bi se i tebi više sviđalo
od sadašnjeg položaja.« Kaže to suzdržljivo, očito očekuje

komplimente, i znam da je ozbiljni dio razgovora završio.
»Ne znam« kažem, kao da razmatram mogućnost. »Možda je

posao previše naporan.«
»U svakom slučaju, morala bi paziti na težinu« kaže.

»Na to strogo paze. Pet kila više, i eto te u samici.« Šali se? Ne
znam, ali ne bih htjela provjeravati.
»A sada, da se malo bolje uklopiš, hoće li nešto popiti?«

»Ne smijem« kažem. »Kao što znate.«
»Od jedne čašice nećeš imati neprilika« kaže. »Osim toga, ne bi

bilo zgodno da ništa ne popiješ. Ovdje nema zabrane nikotina i
alkohola! Kao što vidiš, ovdje ipak uživaju neke pogodnosti.«

»Dobro« kažem. Potajno se veselim, nisam već godinama ništa
pila!

»Pa, što ćeš popiti?« pita. »Ovdje imaju sve. Iz uvoza.«
»Džin i tonik« odgovaram. »Ali slab, molim vas. Ne bih vas
htjela dovesti u nepriliku.«

»Ne brini« kaže, cereći se. Ustaje i tada, na moje veliko
iznenađenje, uzima me za ruku i ljubi je, u dlan. Zatim kreće prema

šanku. Mogao se obratiti konobarici, ima ih nekoliko, u istim crnim
minisuknjama, s resicama na prsima, ali su vrlo zaposlene, pa ih je
teško dozvati.

* * *

A tada spazim nju. Moiru. Stoji s još dvije žene, ondje, pokraj

vodoskoka. Moram napeti oči kako bih se uvjerila da je to ona;
činim to u impulsima, brzim trzajima očiju, da nitko ne opazi što

radim.