Page 250 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

kazališna šminka, dim, iluzije.

Stojim, oklijevajući, ne znajući što da radim. Ne želim pitati za
Moiru, ne znam je li to opasno ili nije. Zatim se čuje mlaz vode iz
nužnika, i Moira izlazi iz ružičastog zahoda. Klati se prema meni;

čekam znak.
»U redu je« kaže, meni i drugim ženama. »Poznajem je.« žene

se sada smiješe, a Moira me privija. Grlim je, žice što pridržavaju
njezine dojke zabijaju mi se u prsa. Ljubimo se, u jedan, pa u drugi

obraz. Zatim se razdvajamo.
»Strava i užas« kaže ona. Cereka se. »Izgledaš kao kurva iz

Babilona.«
»Zar ne bih trebala tako izgledati?« kažem. »A ti mi djeluješ
ofucano.«

»Imaš pravo« kaže, dižući prsa. »Nije po mom ukusu, a ova
stvar će se raspasti. Da barem ulove nekoga tko još zna kako se

prave ovakve stvari. Onda bih barem donekle pristojno izgledala.«
»Sama si ovo izabrala?« kažem. Možda i jest, zato što nije tako

upadljivo. Barem je samo crno i bijelo.
»Jesam vraga« kaže ona. »Standardna oprema.«

Još ne mogu vjerovati da je to ona. Ponovno joj dodirujem ruku.
Zatim se rasplačem.
»Nemoj« kaže. »Razmazat ćeš šminku. Osim toga, ionako

nemamo vremena. Mičite se.« Posljednje dvije riječi upućuje
dvjema ženama na sofi, kao i uvijek odsječno i grubo, i kao i uvijek,

nitko joj ne prigovara.
»Pauza mi je ionako istekla« kaže jedna žena sa svijetlo-plavim,
kićenim i čipkastim šeširom kao iz »Vesele udovice« i bijelim

čarapama. Ustaje, rukuje se sa mnom. »Dobro došla.«
Druga žena se susretljivo odmiče, pa Moira i ja sjedamo.

Najprije se izuvamo.
»Kog’ vraga radiš ovdje?« pita Moira. »Naravno, baš je super

što te vidim. Ali ovo nije super za tebe. Što si zgriješila? Cerekala se
njegovom pimpeku?«