Page 251 - Margaret Atwood - Sluškinjina priča

Gledam u strop. »Ima li skrivenih mikrofona?« pitam. Oprezno

brišem suze oko očiju vršcima prstiju. Na njima mi ostaje sjenilo.
»Vjerojatno« kaže Moira. »Hoćeš pljugu?«
»Rado« kažem

»Slušaj« kaže Moira ženi do sebe. »Posudi mi jednu, hoćeš?«
Žena mi spremno pruža cigaretu. Moira još zna vješto

posuđivati. Moram se smijati.
»S druge strane, možda i nisi« kaže Moira. »Teško mi je

zamisliti da im je stalo do našeg mišljenja. Već ionako sve znaju, a
odavde ionako nitko ne izlazi, osim u crnom kombiju. Ali, valjda to

znaš, kad si ovdje.«
Privlačim joj glavu da joj mogu šaptati u uho. »Ja sam ovdje
privremeno« kažem. »Samo večeras. Ne bih uopće smjela biti

ovdje. On me je prošvercao.«
»Tko?« uzvraća mi šapatom. »Onaj govnar s tobom? Ševio me,

pravo govedo.«
»On je moj Zapovjednik« kažem.

Moira kima glavom. »Neki od njih zalaze ovamo, to ih rajca. Kao
ševa na oltaru ili slično; valjda zato što ste vi djevojke tako čedne.

Sviđate im se nalarfane. Time se drogiraju.«
Nije mi palo na um takvo tumačenje. Pokušavam ga primijeniti
na Zapovjednika, ali mi se čini previše jednostavnim, previše

sirovim. Valjda su njegovi razlozi profinjeniji. Doduše, možda tako
mislim samo zbog taštine.

»Nije nam ostalo mnogo vremena« kažem. »Reci mi sve.«
Moira sliježe ramenima. »Zar ima smisla?« pita. Ali, zna da ima
smisla, i te kako.

* * *

Evo njenih riječi, izgovorenih šapatom, manje-više. Ne mogu ih

se točno sjetiti, jer ih nisam mogla zapisati. Dopunila sam njenu
priču koliko sam mogla: nismo imale mnogo vremena, pa mi je sve

ispričala samo u glavnim crtama. I u dva navrata, uspjele smo