Page 174 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 174

nedirnuta, ni  temporalna,  ni  entropijska,  bez  greške,  savršena,
        rađa priču o jednom zatvorenom društvu koje je, takođe, obdareno
        i atributima Pojma.
              Demokratija živi od pokreta, promena, ugovorom utvrđenih
        uređenja, fluidnog vremena, permanentnih dinamika, dijalektičkih
        igara. Ona se stvara, živi, menja, preobražava, gradi imajući u vidu
        jedno  htenje  proizišlo iz  živih  snaga.  Ona  pribegava  upotrebi
        razuma,  dijalogu između  učesnika,  komunikativnom  delanju,
        diplomatiji isto    toliko    koliko    pregovaranju.      Teokratija
        funkcioniše obrnuto:  ona  nastaje,  živi  i  uživa  u  nepomičnosti,
        smrti i iracionalnom. Teokratija je neprijatelj demokratije kojeg se
        najviše treba bojati, prekjuče u Parizu pre 1789, juče u Teheranu,
        1978, i danas svaki put kad Al-Kaida postigne da progovori barut.

                                          5


              O  muslimanskom  fašizmu.  Fašizam  izaziva  uvek
        nekolicinu  savremenih  istoričara  koji  nikada ne  uspevaju  da  se
        usaglase oko jedne čvrste i konačne definicije. Da li je Peten bio
        fašista?  Nacionalista,  rodoljub,  kažu  neki, ali  Viši  nudi  krajnju
        desnicu koja ipak nije obavezno fašistička, zaključuju oni... Jalove
        rasprave: postojalo je mnogo fašizama u XX veku, svaki sa svojom
        specifičnošću.  Uostalom,  moglo  bi  se  sto  poslednjih  godina
        krstiti vekom fašizma. Crno i crveno u Evropi ili u Aziji, kaki boja u
        Južnoj Americi, ali, isto tako zeleno, to se suviše često zaboravlja.
              Jer,  obaranje  iranskog  šaha  1978,  i  uzimanje  celokupne
        vlasti  od  strane  ajatolaha  Homeinija  nešto  kasnije  sa  sto
        osamdeset         hiljada      mula,       označavaju        početak
        stvarnog muslimanskog  fašizma  -  koji  je  i  dalje  ustoličen
        četvrt veka  kasnije,  sa  blagoslovom  ćutljivog  i  zaboravnog
        Zapada. Daleko od toga da znači pojavu političke duhovnosti koja
        nedostaje  Zapadnjacima,  kako  to  pogrešno  misli  Mišel  Fuko
        oktobra 1978, iranska revolucija rađa početni islamski fašizam u
        istoriji ove religije.
              Kao  što  znamo,  Fuko  sasvim  promašuje  smisao  tog
        događaja.  Ne  samo  zato  što  tvrdi  u  Corriere  della  sera  od 26.
        novembra  1978:  „neće  biti  Homeinijeve  partije,  neće biti
   169   170   171   172   173   174   175   176   177   178   179