Page 169 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

III

ZA POSTHRIŠĆANSKI LAICITET

1

Muslimanska sklonost ka krvi. Kao dobra sinteza dvaju
monoteizama koji mu prethode, koje on prilagođava arapskoj
pustinji kojom se upravlja plemenski i feudalno, islam preuzima
ono najgore od pomenutih Jevreja i hrišćana: izabranu zajednicu,
osećanje superiornosti, lokalno preobraćeno u globalno, posebno
prošireno na univerzalno, potčinjenost tela i duše asketskom
idealu, kult nagona smrti, teokratiju određenu zatiranjem
drugačijeg - ropstvo, kolonijalizam, ratovanje, pljačku, totalni
rat, kaznene ekspedicije, zločine itd.
Podsetimo da Mojsije ubija sopstvenim rukama jednog
egipatskog nadzornika radnika i da Muhamed redovno tamani
mnogo sveta u borbama koje vodi počev od Nakhle (kraj 623) -
prve bitke islama zaključene izginulima - do 8. juna 632, datuma
svoje smrti. Popis ratova, bitaka, pljački, nasilja, opsada i ostalih
vojničkih poduhvata muslimanske soldateske: Badr (mart, 624) -
pogibija Abu Džala, prvog muslimanskog mučenika, Prorokovog
družbenika (ashaba) - Uhud (mart 625) - rana Muhamedova -
nekoliko desetina mučenika - istočna Medina (kraj 626, početak
627) - pobijeni Jevreji - bitka zvana Šanac (627), ona u oazi Kebar
(maj - jun 628), Muta itd. Trideset drugi ajet pete sure (ono što se
radi jednom radi se svima; ukloniti jednog čoveka znači potamaniti
sve) ne sprečava naročito čitaoca Korana da mirno zaspi.
Jer, blizu dve stotine pedeset ajeta - od šest hiljada dvesta
trideset pet iz Knjige - opravdava i dopusta sveti rat, džihad. To je
dovoljno da se utope dve-tri vrlo bezazlene rečenice koje pozivaju
na toleranciju, poštovanje drugoga, na velikodušnost ili
nepristajanje na prinudu u religijskim pitanjima (!). U takvom
okeanu krvi, ko se još može potruditi da se zaustavi na te dve-tri
rečenice koje radije pozivaju na humanost nego na varvarstvo?