Page 31 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

im nije najveća vrlina, a koriste sve da stvar onemoguće, znači
određenu reč. Ateizam potiče iz 1532, ateista postoji u II veku
naše ere kod hrišćana koji optužuju i žigošu atheos: one koji ne
veruju u njihovog boga koji je trećeg dana uskrsnuo. Odatle pa
do zaključka da se te ličnosti, duha neopterećenog pričama za
decu, ne klanjaju nijednom bogu - korak će se vrlo brzo preći. Tako
da se pagani - koji izražavaju bogopoštovanje bogovima prirode -
etimologija to potvrđuje - smatraju poricateljima bogova, potom
Boga. Jezuita Garas od Lutera pravi ateistu (!), Ronsar čini to isto
sa hugenotima.
Ta reč je ravna apsolutnoj uvredi, ateista je nemoralan,
amoralan, odvratna osoba, zbog koje se postaje grešnim ukoliko
se poželi da o njemu više sazna ili da se proučavaju knjige kad mu
je već nadenut taj epitet. Ta reč je dovoljna da spreči pristup delu.
Ona funkcioniše kao točak kakve ratne mašine uperene protiv
svakog ko se ne kreće prema protokolu najčistije katoličke,
apostolske, rimske ortodoksije. Ateista, jeretik, to je konačno jedno
te isto. A na kraju ispada da ih je mnogo!
Veoma rano Epikur mora da se suoči sa optuzbama za
ateizam. Međutim, ni on ni epikurejci ne poriču postojanje bogova:
sazdani od tanane građe, mnogobrojni, nastanjeni u
međusvetovima, neosetljivi, nezabrinuti za sudbinu ljudi i kretanje
sveta, prava ovaploćenja duševnog mira, ideje filozofskog uma,
obrasci koji mogu da podražavanjem generišu mudrost, bogovi
ovog filozofa i njegovih učenika prosto postoje i, povrh svega, u
velikom broju... Ali ne kao oni iz grčkog polisa koji pozivaju preko
svojih sveštenika da se povinuje zahtevima zajednice i društva. Tu
je jedina njihova greška: njihova antidruštvena priroda...
Istoriografija ateizma - retka, odveć škrta, i pre bi se reklo
loša - čini, dakle, grešku datirajući ateizam sa prvim godinama
čovečanstva. Društvena kristalisanja pozivaju na
transcendentnost - red, hijerarhiju - etimološki: vlast svetinje...
Politika, polis mogu utoliko lakše da funkcionišu, jer se pozivaju na
osvetničku vlast bogova, tobože zastupljenih na zemlji preko
vladajućih snaga koje, vrlo zgodno, raspolažu komandama.
Upleteni u posao potvrđivanja vlasti, bogovi - ili Bog - važe
kao glavni sagovornici plemenskih poglavara, kraljeva i vladara.