Page 38 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre

sukobu između Države i Crkve, o nužnosti razdvajanja tih dveju
instanci; ništa o autonomnosti etičkog i religijskog; ništa o
demontiranju katoličkih priča; ništa o komparativizmu religija; ništa
o kritikama njegovog rada od strane Rusoa, Didroa, Voltera i
tobože prosvećene deističke klike; ništa o pojmu etokratije ili o
mogućnosti izvesnog posthrišćanskog morala; ništa o moći nauke
korisne u borbi protiv vere; ništa o fiziološkoj genealogiji mišljenja;
ništa o konstitutivnoj netolerantnosti hrišćanskog monoteizma;
ništa o neophodnom podređivanju politike etici; ništa o pozivu da
se deo dobara Crkve iskoristi za sirotinju; ništa o feminizmu i kritici
katoličke mizoginije. Sve su to Holbahove teze, iznenađujuće
aktuelne...
Ćutanje o Melijeu, proklinjaocu (Zaveštanje, 1729), ćutanje o
Holbahu demistifikatoru (Sveta zaraza, 1768), ćutanje, takođe, u
istoriografiji o Fojerbahu, razgraditelju (Suština hrišćanstva, 1841),
tom trećem velikom trenutku zapadnog ateizma, značajnom stubu
jedne ateologije dostojne tog imena: jer Ludvig Fojerbah nudi
objašnjenje o tome šta je Bog. On ne poriče njegovo
postojanje, nego raščlanjuje himeru. Ne dolazi u obzir reći Bog
ne postoji već Šta je taj Bog u koga većina veruje? Pa
odgovara: fikcija, delo ljudi, proizvod koji se povinuje
posebnim zakonima, u datom slučaju projekcija i hipostaza:
ljudi stvaraju Boga prema svojoj izvrnutoj slici.
Smrtni, konačni, ograničeni, žalosni zbog svojih nesloboda,
ljudi mučeni savršenstvom izmišljaju silu obdarenu tačno
suprotnim svojstvima: od svojih mana, izvrnutih kao prsti na paru
rukavica, grade osobine pred kojima kleče, zatim se klanjaju do
zemlje. Jesam li ja smrtan?
Bog je onda besmrtan; jesam li ja konačan? Bog je onda
beskonačan; jesam li ja ograničen? Bog je onda bezgraničan; ja
ne znam sve? Bog je sveznajući; ja ne mogu sve? Bog je
svemoćan; ja nisam obdaren sveprisutnošću? Bog je sveprisutan;
ja sam stvoren? Bog nije stvoren; ja sam slab? Bog ovaploćuje
Svemoć; ja sam na zemlji? Bog je na nebu; ja sam nesavršen?
Bog je savršen; ja nisam ništa? Bog je sve, itd.
Religija postaje, dakle, prvorazredan postupak alijenacije:
ona podrazumeva raskid čoveka sa samim sobom i stvaranje