Page 38 - Ateološka rasprava - Mišel Onfre
P. 38

sukobu između Države i Crkve, o nužnosti razdvajanja tih dveju
        instanci;  ništa  o  autonomnosti  etičkog  i  religijskog; ništa  o
        demontiranju katoličkih priča; ništa o komparativizmu religija; ništa
        o  kritikama  njegovog  rada  od  strane Rusoa,  Didroa,  Voltera  i
        tobože  prosvećene  deističke  klike;  ništa  o  pojmu  etokratije  ili  o
        mogućnosti izvesnog posthrišćanskog morala; ništa o moći nauke
        korisne u borbi protiv vere; ništa o fiziološkoj genealogiji mišljenja;
        ništa  o  konstitutivnoj  netolerantnosti  hrišćanskog monoteizma;
        ništa o neophodnom podređivanju politike etici; ništa o pozivu da
        se deo dobara Crkve iskoristi za sirotinju; ništa o feminizmu i kritici
        katoličke  mizoginije. Sve  su  to  Holbahove  teze,  iznenađujuće
        aktuelne...
              Ćutanje o Melijeu, proklinjaocu (Zaveštanje, 1729), ćutanje o
        Holbahu demistifikatoru (Sveta zaraza, 1768), ćutanje, takođe, u
        istoriografiji o Fojerbahu, razgraditelju (Suština hrišćanstva, 1841),
        tom trećem velikom trenutku zapadnog ateizma, značajnom stubu
        jedne  ateologije  dostojne  tog  imena:  jer  Ludvig  Fojerbah  nudi
        objašnjenje  o  tome  šta  je  Bog.  On  ne  poriče  njegovo
        postojanje, nego raščlanjuje  himeru.  Ne  dolazi  u  obzir  reći  Bog
        ne postoji  već  Šta  je  taj  Bog  u  koga  većina  veruje?  Pa
        odgovara: fikcija,  delo  ljudi,  proizvod  koji  se  povinuje
        posebnim zakonima,  u  datom  slučaju  projekcija  i  hipostaza:
        ljudi stvaraju Boga prema svojoj izvrnutoj slici.
              Smrtni, konačni, ograničeni, žalosni zbog svojih nesloboda,
        ljudi  mučeni  savršenstvom  izmišljaju  silu  obdarenu  tačno
        suprotnim svojstvima: od svojih mana, izvrnutih kao prsti na paru
        rukavica, grade osobine pred kojima kleče, zatim se klanjaju do
        zemlje. Jesam li ja smrtan?
              Bog  je  onda besmrtan;  jesam  li  ja  konačan?  Bog  je  onda
        beskonačan; jesam li ja ograničen? Bog je onda bezgraničan; ja
        ne  znam  sve?  Bog  je  sveznajući;  ja  ne  mogu  sve?  Bog  je
        svemoćan; ja nisam obdaren sveprisutnošću? Bog je sveprisutan;
        ja sam stvoren? Bog nije stvoren; ja sam slab? Bog ovaploćuje
        Svemoć; ja sam na zemlji? Bog je na nebu; ja sam nesavršen?
        Bog je savršen; ja nisam ništa? Bog je sve, itd.
              Religija  postaje,  dakle,  prvorazredan  postupak  alijenacije:
        ona  podrazumeva  raskid  čoveka  sa  samim  sobom  i  stvaranje
   33   34   35   36   37   38   39   40   41   42   43