Page 102 - Alhemičar

– Сада нас остави саме – рече младић Арапину, који
се вратио у шатор да настави да спава, поносан што је
помогао Саветнику Оазе; и задовољан због новца који је
добио да купи овце.
Фатима се појавила на улазу у шатор. Кренули су у
шетњу између палми. Младић је знао да је ово против
Традиције, али сада то није имало никаквог значаја.
– Одлазим – рече. И хоћу да знаш да ћу се вратити.
Волим те јер…
– Не говори више ништа – прекиде га Фатима. –
Воли се зато што се воли. Не постоји разлог због којег
се воли.
Али младић је наставио:
– Волим те зато што сам сањао један сан, што сам
срео једног краља, продавао кристале, прешао пустињу,
што су племена заратила и што сам дошао до једног
бунара да сазнам где живи један Алхемичар. Волим те
јер се читава Васељена заверила да дођем до тебе.
Загрлили су се. Било је то први пут да су се два тела
додирнула.
– Вратићу се – понови младић.
– Раније сам пустињу посматрала испуњена жељом.
Сада ћу је гледати с надом. Мој отац је једног дана
отишао, али вратио се мојој мајци и сада се увек враћа.
И више ништа нису рекли. Још мало су ходали
између урминих палми, а онда је младић допратио
девојку до улаза у њен шатор.
– Вратићу се као што се твој отац вратио твојој мајци
– рече.
Приметио је како су се Фатими овлажиле очи.
– Плачеш?
– Ја сам жена пустиње – рече она скривајући лице. –
Али, изнад свега, ја сам жена.

102