Page 99 - Alhemičar

из рупе и усправио се. У руци му је била змија коју је
држао за реп.
Младић је такође одскочио, али уназад. Змија се
непрестано отимала уз сиктање и чегртање
нарушавајући тишину пустиње. Била је то звечарка чији
је отров за неколико минута могао да усмрти човека.
TЧувај се отроваT, успео је да помисли младић. Али
Алхемичар је вероватно већ задобио ујед када је
завукао руку у рупу. Његово лице је, међутим, било
мирно. „Алхемичар има двеста година“, рекао је
Енглез. Ваљда је већ умео да се бори са змијама у
пустињи.
Када је његов пратилац дошао до свог коња, младић
је видео како исукује дугу сабљу у облику полумесеца.
Њом је описао круг на тлу и у сред њега ставио змију.
Животиња се одмах смирила.
– Буди миран – рече Алхемичар. Она неће одатле
изаћи. Открио си живот у пустињи, а то је знак који ми
је био потребан.
– Зашто је то толико значајно?
– Јер су Пирамиде окружене пустињом.
Младић није хтео да слуша причу о Пирамидама.
Срце му је било потиштено и тужно, још од претходне
вечери. Јер наставак потраге за благом значио је да
мора да напусти Фатиму.
– Водићу те кроз пустињу – рече Алхемичар.
– Желим да останем у оази – одговори младић. – Већ
сам срео Фатиму. И она ми више значи него благо.

– Фатима је жена пустиње – рече Алхемичар. Она
зна да мушкарци морају да оду, да би могли да се врате.
Она је већ пронашла своје благо: тебе. Сада она чека да
ти пронађеш оно што тражиш.
– А ако ја одлучим да останем?

99