Page 98 - Alhemičar

– Покажи ми живот у пустињи – рече Алхемичар. –
Само онај ко нађе живот, може да пронађе благо.
Кренули су пешчаним пространством, док је месец
блистао изнад њих. TНе знам да ли ћу успети да пронађем
живот у пустињиT, помисли младић. TЈош не познајем

пустињу.T
Хтео је да се окрене и то каже Алхемичару, али
осећао је страх од њега. Стигли су до оног каменитог
предела, где је младић видео кобце на небу; међутим
сада су ту владали само ветар и тишина.
– Не полази ми за руком да нађем живот у пустињи –
рече младић. – Знам да постоји, али не успевам да га
нађем.
– Живот привлачи живот – одговори Алхемичар.
И младић је схватио. У истом тренутку попустио је
узде свога коња и он је слободно кренуо по камењу и
песку. Алхемичар га је ћутке пратио и младићев коњ је
тако ишао скоро пола сата. Већ нису могли да виде
урмине палме оазе, само је огроман месец сијао на
небу док су стене имале сребрни одсјај. Одједном, на
месту где никада раније није био, младић је приметио
да његов коњ застаје.
– Овде постоји живот – рече младић Алхемичару. –
Не познајем језик пустиње, али мој коњ познаје језик
живота.
Сјахали су. Алхемичар не рече ништа. Почео је да
загледа камење полако ходајући. Изненада је застао и
веома пажљиво се сагнуо. На тлу је, међу камењем,
била једна рупа; Алхемичар је завукао шаку у рупу, а
затим и целу руку до рамена. Нешто се унутра мрдало,
и очи Алхемичара – једино је очи могао да му види –
скупиле су се од напора и напетости. Изгледало је да се
бори с нечим што је било у рупи. А онда, покретом који
је уплашио младића, Алхемичар је нагло извукао руку

98