Page 107 - Alhemičar

•

Још два дана су путовали у тишини. Алхемичар је био
много опрезнији јер су се приближавали зони много
жешћих битака. А младић је настојао да слуша своје
срце.
С тим срцем није било лако; раније је било
навикнуто да увек креће, а сада је хтело да стигне по
сваку цену. Понекад је његово срце сатима и сатима
причало приче о чежњи, други пут би се узбуђивало
због изласка сунца у пустињи и терало је младића да
кришом плаче. Срце је брже куцало када је младићу
говорило о благу, а успоравало се када би се очи
младића губиле на бескрајном хоризонту пустиње. Али
никад није ћутало, чак ни кад младић не би ни реч
разменио са Алхемичарем.
– Зашто морамо да слушамо срце? – упита младић у
тренутку када су се припремали да преноће.
– Јер тамо где оно буде, тамо ће бити твоје благо.
– Срце ми је узнемирено – рече младић. – Сања,
узбуђује се и заљубљено је у једну жену пустиње.
Стално од мене нешто захтева и ноћима ме не пушта да
спавам док мислим на њу.

– То је добро. Твоје срце је живо. Настави и даље да
слушаш то што има да ти каже.
Наредна три дана мимоиђоше се с неколико
ратника, а још неке су видели на хоризонту. Младићево
срце је почело да говори о страху. Причало му је приче
које је чуло од Душе Света, приче о људима који су
кренули у потрагу за својим благом и никад га нису
нашли. Понекад би уплашило младића помишљу да
неће успети да нађе благо или да би могао да умре у
пустињи. У другим приликама би говорило младићу да
је већ задовољно јер је нашло љубав и златнике.

107