Page 103 - Alhemičar

Фатима је ушла у шатор. Сунце само што није изашло.
Када сване, она ће почети да се бави оним што је
радила толике године; али све се променило. Младић
већ неће више бити у оази, а ни оаза неће имати
значење које је доскора имала. Неће то више бити
место с педесет хиљада урминих палми и три стотине
бунара, на које су ходочасници долазили, задовољни
после дугог пута. За њу ће, почев од тог дана, оаза бити
празна.
Почев од тог дана, пустиња ће бити значајнија. Увек
ће гледати према њој, настојећи да проникне коју
звезду прати младић у потрази за благом. Мораће слати
своје пољупце по ветру, у нади да ће они додирнути
младићево лице и испричати му да је она жива, да га
чека, онако како жена чека храброг човека који је
отишао у потрагу за сновима и благом. Почев од тог
дана пустиња ће бити само једно: нада да ће се он
вратити.

•

– Не мисли на оно што је остало за тобом – рече
Алхемичар када су на коњима зашли у пустињу. – Све је
урезано у Душу Света, и тамо ће остати заувек.

– Људи више сневају о повратку него о поласку –
рече младић, који се поново навикавао на тишину
пустиње.
– Ако је оно што си нашао сачињено од чисте
материје, никад неће иструлити. И моћи ћеш једног
дана да се вратиш. Ако је то био само тренутак
светлости, као експлозија неке звезде, онда на повратку
нећеш ништа затећи. Али си био сведок експлозије
светлости. Само то вредело је труда.
Човек је говорио језиком алхемије. Али младић је
схватао да он мисли на Фатиму.

103