Page 104 - Alhemičar

Било је тешко не мислити о ономе што је остало иза
њега. Пустиња, са својим скоро увек истим пејзажом,
имала је обичај да се испуњава сновима. Младићу су
још пред очима биле урмине палме, бунари и лице
вољене жене. Видео је Енглеза и његову лабораторију,
затим камилара који је био учитељ, а да тога није био
ни свестан. TМожда Алхемичар никад није био заљубљенT,
помисли младић.
Алхемичар је јахао испред њега, са соколом на
рамену. Соко је добро познавао језик пустиње и, када
би се зауставили, он би полетао са Алхемичаревог
рамена и одлазио у потрагу за храном. Првог дана
донео је зеца. Следећег дана донео је две птице.
Преко ноћи простирали су покриваче, али нису
палили ватру. Ноћи су у пустињи биле хладне, а
постајале су и све тамније како се месец смањивао на
небу. Пуну седмицу су путовали у тишини,
разговарајући само како да предузму мере да би
избегли борбе између племена. Рат се настављао, а
ветар би понекад доносио сладуњави мирис крви. Нека
се битка водила близу, и ветар је подсећао младића да
постоји Језик Знакова, увек спреман да укаже на оно
што његове очи нису успевале да виде.
Када се навршило седам дана пута, Алхемичар је
одлучио да се улогоре раније него обично. Соко је
отишао у потрагу за пленом, а он је откачио чутурицу с
водом и понудио је младићу.
– Сада си скоро на крају пута – рече Алхемичар. –
Честитам ти што си следио своју Личну Легенду.
– А ти си ме ћутећи водио – рече младић. – Мислио
сам да ћеш ме научити ономе што знаш. Пре извесног
времена сам био у пустињи с човеком који је имао
књиге о Алхемији. Али из њих нисам успео ништа да
научим.

104