Page 108 - Alhemičar

– Моје срце је колебљиво – рече младић Алхемичару
када су застали да мало одморе коње. – Не жели да
наставим.
– То је добро – одговорио је Алхемичар. – То је доказ
да ти је срце живо. Природно је да се плашиш да
промениш све што си до сада стекао – за један сан.
– Зашто онда треба да слушам своје срце?
– Зато што никад нећеш успети да га ућуткаш. Чак и
ако се будеш правио да га не слушаш, оно ће увек бити
у твојим грудима, стално понављајући шта мисли о
животу и о свету.
– Чак и кад је склоно издаји?
– Издаја је ударац који не очекујеш. Ако добро
познајеш своје срце, онда то њему никад неће поћи за
руком. Јер ћеш познавати његове снове и његове жеље и
умећеш да се носиш с њима. Нико није успео да
побегне од свог срца. Зато је боље слушати шта говори.
Како никад не би дошло до ударца који не очекујеш.

Младић је наставио да слуша своје срце, док су
путовали пустињом. Почео је да упознаје његове
смицалице и трикове, а самим тим је почео и да га
прихвата онакво какво је. Тако је младић престао да
осећа страх и више није желео да се врати јер му је срце
једног поподнева рекло да је задовољно. TЧак и ако мало
извољевамT, говорило је његово срце, Tто је због тога што
сам људско срце, а људска срца су таква. Боје се
остварења својих највећих снова, јер сматрају да то не
заслужују или да ће доживети неуспех. Ми премиремо од
страха и при самој помисли на љубави које су заувек
отишле, на тренутке који су могли бити лепи а нису
били, на блага која су могла бити откривена а остала су
заувек скривена у песку. Јер кад се то догоди, много
патимо.T

108