Page 109 - Alhemičar

– Моје срце се боји патње – рече младић Алхемичару
једне ноћи када су посматрали небо без месеца.
– Реци му да је страх од патње гори од саме патње. И
да никад ниједно срце није патило када је кренуло у
потрагу за својим сновима, јер сваки тренутак потраге
јесте тренутак сретања с Богом и с Вечношћу.
TСваки тренутак потраге тренутак је сусретањаT,
рече младић свом срцу. TДок сам трагао за својим
благом, сви дани су били светли јер сам знао да је сваки
тај час био део сна о потрази. Трагајући за тим својим
благом, на путу сам открио ствари које ни у сну нисам
сањао да ћу срести, а све то захваљујући храбрости с
којом сам покушао да досегнем ствари недостижне

пастирима.T
Онда је читаво једно поподне његово срце остало
мирно. Током ноћи, младић је мирно спавао, а када се
пробудио, његово срце је почело да му прича неке
ствари из Душе Света. Испричало му је како је срећан
сваки човек који носи Бога у себи. И да је срећу могуће
наћи и у зрну пустињског песка, као што му је
Алхемичар већ рекао. Јер зрно песка је тренутак
Стварања, а Васељени су биле потребне хиљаде
милиона године да би га створила. TСваког човека на
кугли земаљској чека његово благоT, рече његово срце. TМи,
срца, немамо баш често обичај да говоримо о том благу
јер људи већ више не желе да га пронађу. О њему причамо
само деци. Онда остављамо да живот упути свакога
смером који му је одредила судбина. Али, нажалост,
малобројни су они који следе пут који им је обележен, а
то је пут Личне Легенде и среће. Сматрају да је свет пун

претњи – и да због тога тај свет постаје опасан.T
TЗато ми, срца, почињемо да говоримо све тише, али
никада не престајемо. А потајно се надамо да се наше
речи не чују, јер не желимо да људи пате зато што нису
следили своје срце.

109